Još uvek te pravim od raskomadanih delova izbledele čežnje,rasute po promrzlom mračnom podu požude i neostvarenih obećanja.
Bojim te najlepšim zlatnim bojama izlazećeg Sunca istrošenim temperama razbacanim po podu mojih sećanja.
Neprekidno ti vrhom pokidane četkice dodajem svetlucavi sjaj na lice i potiljak uzavreo od čekanja.Drhtavim rukama,svilenim pokidanim nitima nam spajam siluete zarobljene u mračnom tunelu iskrivljene realnosti.
I dalje ti crveno obojenim usnama nežno na uho šapućem neostvarene želje,nečujnim glasom trajno izgubljenog nadanja.
Čežnjivim pogledom,sklopljenih očiju ti pratim tragove stopala čiji se otisci bespovratno gube i nestaju razoreni u uzavrelom pesku propalih želja.
A onda,skoro nečujno na vrhovima prstiju,umornih stopala ti prilazim s ledja.Osećam da gubim tlo pod klizavim stepenicama svih svojih strahova,strepnje i beskrajnog iščekivanja.Skoro da opet mogu da osetim neponovljivi opojni miris kojim odiše tvoja meka koža.
Drhteći,polako prislanjam glavu na tvoje rame,dok skoro nečujno,sa tvojih baršunastih usana klize reči-Čekao sam te.
