И мени тако срце броји,
потеклу чежњу кроз вене,
у пламену ватре оно кроји,
незнану судбину за мене.
И тако је мени срце стало,
уздахом који болно је застао,
у грудима куцати је престало,
за њом без живота ја сам остао.
И тамо негде остаје сећање,
на све што једном прође,
кроз моје живо осећање,
у срцу које чека њу да дође.
И срцу остаје да броји,
време у пламену док чека,
онакву судбину која му се скроји,
можда очи драгој да угледа и дочека.
Можда је близу, ближе него икад,
о пусто раме ко ветар помилује,
Можда ће доћи, можда неће никад,
нада мном судбина да се смилује!
