Искра,
ока мог од погледа твог,
искра је душе и срца тог.
Искру не гасе жубори воде у реци,
дубоко су скривене тежње у сенци,
животи нам кићени најбељи венци.
Волим је у сенци,
одраз пије истине у реци.
Наслањамо главе о раме,
ћутња проговара гласно,
истина очи угледа јасно.
Додиром осећа се сигурна,
моја вољена,
топлином пролећа мени вођена,
несрећном срећа пронађена.
Ћутимо,
пролазе времена,
долазе друга доба,
не гаси се искра срца мога.
