На углу парка стоји једно здање,
О каквом ли је реч нисам имао сазнање.
Окружена зграда шумом испод крошњи хлада,
Не чини се таква да је од камена млада.
Са много непажње човеков живот прође,
Неким местима никада не дође,
А посебном месту када дође кући не жели да пође.
Унутар се крије кафе заборављеног света,
на полицама старим чучи
безброј књига и свески
из којих нико не учи.
Изнад виси огледало позлаћеног рама
и прошлости одраза,
исписаних књига песмама
кроз музичких брдо фраза.
Унутрашњост у сваком кутку
уметношћу влада
и одише од склада.
Грамофон плоча једну песму бира,
С гутљајима кафе проналазим мира,
Предајем се духу прошлог времена
док музика лагано свира.
