Сасвим обичан освануо је дан,
после ноћи с којом уснуо сам сан,
без ње ја пробудих се сасвим сам
и љубави из срца коме сад да дам?
у јутро без звезде,
сузе из очију по лицу језде.
Сасвим обичан дан и једна реч та,
објашњава колико је необично бити ја,
у овом дану без Сунца звезде да обасја,
облачно лице чији поглед из очију не сја.
Једна реч та не достаје у пролећа,
не враћа се више с топлог југа,
она што срцу била је волећа,
отишла је и за њом остала је туга.
Не замирише у пустој башти цвеће,
не проналазим у животу радости веће,
венем заједно уз цвеће без додира среће,
без ње која никад више вратити се неће.
Шта сад срцу остаје?
Знам да једино она му не достаје!
Преостају празни дани,
јутро које ме подсети и изнова душу рани,
како
без ње пусте су широм баште,
ноћи не остварују снове и губе се маште,
звезде с неба никоме не сјаште.
