Ниједна песма не постаје сама,
својим гласом одувек истину пева,
са истином заједно предрасуде слама,
о свету кад је ведро и кад грми и сева.
Песма остаје без речи кад је види,
тишина срцу која му годи,
придаје пажњу она која му се свиди,
између редова све на љубав се своди.
Песме догађаје бележе и памте,
с крилима у стиху речи далеко лете,
уче нас историју чије грешке запамте,
чувају од заборава и остају да нас сете.
Нема песме без животне муке,
порекла, имена и рода,
додира мајчине сигурне руке,
на свету испод овог плавог свода.
