Зелено је лишће боја њене косе,
оживи земљу кораком ноге босе,
нежно у трави по јутарњој роси,
оставља отисак радости са собом што носи.
Ветром се радост пољима разноси,
ко мирис опојног цвета чула заноси,
трагом Сунца спокој у груди усели,
с југа кад се врати ближе к срцу пресели
и моје усамљено срце њен повратак увесели.
Корак њен јасан је Сунца траг,
сигуран крај пута знак јак,
пређен куће праг,
пут повратка пролећу који није био лак.
