Недостају искрене речи срећи,
њој која ме сасвим усрећи,
јединој којој истину не могу рећи.
Речи могу но срце не да порећи,
на глас с којом правом речју љубав изрећи.
У нама страх чему ко гром тутњи,
олуја киша замишљено оставља у слутњи,
истину да говори гласно у нашој ћутњи.
Бојимо се шта и како ће на крају бити,
узалуд штитимо од киша које ће лити
и с почетка заборављамо страх ће љубав у нама убити.
