Замисли дрво и поља цвећа,
каква срећа!
Лакше је замишљено их оживети,
него спокој пронаћи и са срећом саживети.
Замисли,
није живот велика и пуна новца врећа,
док за још уништавају наша поља цвећа.
Није наша земља једно обично парче,
она је део свакога од нас
и преко јој је потребан спас!
Замисли,
колико је људи умрло?
умире?
и мора умрети?
Замисли,
најгоре се није десило,
али људи од туђе похлепе изгубише главе.
Ко да је умрети лако,
Ко је крив што је тако!?
Није земља парче да је дели свако,
она је живот и даље не може овако!
Нестају поља,
односе времена боља,
за промену као никад пре,
потребна је слога, храброст и воља!
