Sa golih krošnji cvrkut ptica,
pesma je Sunca što budi
radost širom tmurnog lica,
niz zrak spokoj duši nudi.
Buđenja slute dani
iz zagrljaja hladnog,
čim pre topao urani
dodir vremena skladnog.
Zima je večita duši,
čitav joj zaveje svet,
pod snegom nade ruši
kad poslednji uvene cvet.
Zastanite! kako bi spoznali,
osluškujući u tišini, bliže se čuje,
njen deo pesme — i vi ste radoznali,
našli deo vaše sreće koja oduvek tu je!
