Bez dužeg razmišljanja, evo ti ove iz neba reči. Odlazi i okani se mene i svega mi reci. Neodlučnost me prati u stopu i sam ne mogu da shvatim okruženje i petlje neke. Zašto samo ne kreneš na zapad, ka izlasku novog sutra.
Pokrenuću lavinu u košmarima svojim ovih dana, kad ni sama misao ne pogodi moje ćelije izbliza. Pod lupom i pod raznim staklima današnjice, slep kao kamen i bez sluha talasa i planina severa za bilo kakav oblik čovečijeg stiha.
Ovo je moja prva strana, ona naslovna na koju trebaju sve oštale potporne zidine nekog dalekog sveta da se ispišu. Da zvuče kao nešto što je nekad poštojalo, što i dalje postoji ili koje će te tek postojati, tamo gde nikad nećeš videti.
Ne znam kako sam došao do toga, nit znam razloge svoga pisanja sad. Bez glasa i znatiželjnog pogleda ti pišem u nekoj jakoj uvijenoj formi, starnomodnog duha koji boravi ovim prostranstvima okružen dušama koje oblikuju tvoj svet…
