Samo ogroman sudar vremena, tih povetarac uništenja. Prelazak preko vreline daha i pogleda oštrog poput koplja drevnih. Zvuk pretapanja univerzuma, sve to u trenutku rađanja ničega.
Preko lica osećas glas, riku bolje rečeno, samih nebesa. Udarac toliko jak, izbacuje te iz ravnoteže. Silina ravna stvaranju bogostvoritelja. Bez iskre, energije.
Bespomoćno stojiš samo i upijaš svu tu silinu u tvoje grudi. Prepun si već snage, pucaš polako. Telo i sam duh ne mogu da prihvate, sve to traje već milenijum u tvojoj glavi, skoro pa nevidljivoj.
Prošao je devetnesti deo sekunde, počinjes da blediš. Ne onako kako misliš da treba, svetlo i talasi počinju da izlaze iz tebe, kao kroz fenjer. Pucaš na sve sitnije delove.
Nisu te želeli uplašiti, ti besmrtni stvaraoci realnosti i vremena. Nisi ni sveštan bio kad je došao prvi tren. Tvoji neuroni još nisu ni reagovali na opasnost.
Sve je samo sekvenca u vremenu tvog bića. Samo refleks običan. Sad si stvoren, kao jedinka. Nekako si uspeo da preživiš, da završiš svoj život. Sve to samo da bi se rodio kao ja.
