Ана,
ми смо двоје љубавника
који се никада нису срели.
У прошлом животу ми смо
били казаљке на сату, Ана.
Никада нису видели мушкараца
тако лепог поред неке жене.
Никада нису видели жену
тако срећну поред неког
мушкарца, Ана.
Ти си чежња што рукама
кида груди у мраку.
Ти си страст што на пола
цепа небо као гром.
Ти си жеља што у костима
урла – гладна и бесна.
Волео сам те када су људи
умирали и моја мајка је
понела мараму за твоју дугу косу
– тада сам од бола направио мост.
Ноћ је појела песника који је од
костију
правио кров и трагао за тобом.
Тражио сам те
у пукотини неба где облаци
не зацељују своје ране, Ана.
Тражио сам те
у зеници вукова што лутају
густим шумама кроз маглу,
у гнезду кукавице где ветар
носи твоје име кроз јутра,
у жени што после рата остаје
сама са руком на празном јастуку.
Ана,
ја сам тебе измислио
да не бих умро,
а истина је
да смо двоје љубавника
који се никада нису срели.
