Отац ми је био реч,
мати ми је била љубав,
а ја сам се родио негде
између две молитве, Ана.
Са усана, као малтер
са старих зидова,
круне се речи
и више не знам
јесам ли човек
или кућа што се руши.
Више нисам песник,
ни љубавник, ни сенка,
ни дете што гледа у небо
као да ће му оно одговорити.
Више и не правим разлику
између твоје дуге хаљине и
старог војничког шаторског крила.
Поглед ми је изгубљени пас,
без прага и крова, Ана.
У твом свету
земља је равна плоча,
сви смо настали од мајмуна и
Кинески зид видљив је са Месеца.
У твом веку
поезија је одавно мртва,
али не знаш, Ана –
још увек си жива.
Још увек си бол која не престаје,
још увек те носим у костима,
као што земља носи мртве,
али – не брини, Ана,
ни земља није вечна.
