Putujem za Bosnu
Dok s prtljažnim mislima koračam,
Poneku istinu, vukući je, shvaćam.
Ja već dugo u Bosni ne živim,
Pa kada joj i idem, ja joj se ne vraćam.
Putujem za Bosnu, dragih lica vitraj,
Moga roda bilo, moje duše titraj.
Dade mi prezime i plov mirnim počinkom.
Ali čudan vjetar načini me posinkom.
Putujem za Bosnu, jer rane njene bole,
I najmilije mi čuva u naramku svom,
Jer je volim k’o što prve ljubavi se vole,
Putujem jer nekad bila mi je dom.
Putujem za Bosnu, taj grob i oranicu.
Ne mogu se vratiti, ali hrlim joj nekad.
Napravi te život k’o usputnu stanicu,
Ali govori mi nešto, ti ćeš mene čekat’.
Ella Bojčetić
