Igle u vene.
Volela sam ga.
Voleo je i on mene.
Više od mene je voleo heroin.
Voleo taj osećaj igle u njegovim venama.Taj miran, topao osećaj, blagostanje veliko opuštanje. Zadovoljstvo.
Osvojio me je na prvu. Najseksi, najlepši, najinteligentniji frajer, kojeg sam ikada upoznala. Imao je tu auru mračnog muškarca, ali i onaj dečiji osmeh koji me je oborio s nogu. Volela sam što sam s njim mogla pričati o svemu, što me je uvek tešio i nasmejavao – činio da budem srećna pored njega. Ubrzo je on postao moje sve, a ja njegova najnovija zavisnost zvana “ljubav”.
Sve je bilo tako lijepo, predivno, ma presavršeno da bi se meni događalo. I točno se sećam tog dana kada je izvadio kesicu, a u njoj supstanca, bledo sam ga gledala. On je samo mirno špricnuo iglu u venu i odmaknuo glavom i rekao: “Nije to ništa! Ponekad volim da se ‘nadogradim’, uzimam kokain, ponekad i heroin, ali nije to ništa.”
Ne znam ni kako sam mu poverovala, valjda slepo zaljubljena i zatupljena. Uverio me je u svoj topli osmeh i slatkorečive reči; pored njega bila sam princeza iz bajke, a on kralj koji je ispunjavao svaku moju želju. Jednom prilikom rekao mi je: “Ti si moja zavisnost.” I onda me je smestio u svoja krila i čvrsto zagrlio i rekao: “Pored tebe mi ne treba nikakva droga.”
Jeste jedno vreme izdržao bez iste, barem mi je govorio da je u redu i da nije postao zavisnik. Postajali su tragovi njegove borbe, zatvaranja u sebe, totalna promjena ličnosti i onda kroz koji dan ponovio je bio je onaj najseksi frajer koji me je oborio s nogu, ali sve mi je bilo čudno, a opet sam ostala pored njega.
I onda jedan dan pronašla sam bez svesti u krevetu, potpuno nepomičnog.. jedva sam uspela da pozovem hitnu i ne sećam se svega šta je bilo.
Preživeo je.
Barem tada.
Navodno se borio protiv toga i ponovo mi pričao priče u koje sam slepo verovala. Sve dok nije postao agresivan i jednom me naglo odgurnuo od sebe. Izvinjavao se i plakao, satima me je grlio, a moje meko srce ponovo mu je oprostilo. Njemu je postajalo još gore, a ja više nisam mogla da izdržim, plakala sam i uništavala sebe, a njega nije bilo briga. Rekla sam mu da ću ga ostaviti. Da mi treba vremena malo. Čvrsto me je grlio i govorio: „Ako odeš, ja ću bez tebe umreti.”
Posle dve nedelje rešila sam da odem do njega, a on je ležao na kauču, a oko njega puno paketića heroina. Hteo je da se predozira. Nije imao snage da se pomeri, ali ipak je pomaknuo usne u onaj njegov neodoljiv osmeh. Legla sam pored njega i grlila ga. Milovao me je i kazao: „Nisam je koristio od kako si otišla. Ne mogu ostati bez tebe.” Ponovo sam ja njemu verovala, valjda je i on sebi verovao, ali ubrzo je njegovo obećanje nestalo. Srce mu je prestalo kucati, a ja sam ostala slomljenog srca.
Voleo me je,
ali više je voleo drogu od mene.
Zato i nismo uspeli.
