1. poglavlje
Manon je stajala na ivici zgrade, gubeći se u pogledu na grad koji se protezao pred njom. Mislila je na sve što će izgubiti nakon ove večeri i na sve što će dobiti. Nije planirala da skoči, samo je stajala na ivici, osećajući kako joj život klizi iz ruke, a ona nije dovoljno jaka da se suprotstavi i povuče sa ivice. U ćošku balkona stajao je visoki muškarac sa pićem i cigaretom u rukama i mirno posmatrao devojku koja je stajala na ivici zgrade, obučena u belu haljinu koja se elegantno talasa na vetru. Haljina je bez naramenica , s asimetričnim krojem koji otkriva jedno rame i nežno pada do njenih člankova. Njena plava kosa, lagano raspuštena , igra se sa povetarcem, dok joj lice osvetljava sumrak. U prvom trenutku, kada je devojka ljutito istrčala na balkon i popela se na ivicu, pomislio je da će skočiti, a ona stoji potpuno mirno.
Muškarac iz ćoška, osvetljen slabim svetlom, s tamnom maskom koja je skrivala njegovo lice, posmatrao je njen boravak na samoj ivici. Znao je da neće skočiti, iako joj se to vrti po mislima.
Nakon trenutka tišine, jasno izgovara: “Skoči ili se skloni.” Njegov glas je odlučan, a reči nose težinu izazova. Manon se okrene prema njemu, iznenađena, a njenim se očima mešaju strah i odlučnost. Dok se vetar igra s njenom haljinom, atmosfera postaje napeta.
Njena srebrna maska, ukrašena perjem, činila je da se oseća kao deo nečeg magičnog, ali istovremeno je izazivala osećaj nelagode.
Manon zadrži dah, pokušavajući da razjasni misli. Njegove reči, iako oštre, u njoj bude neku neobjašnjivu energiju. “Šta znaš o riziku?” pitala je, njen glas pomalo drhtav, ali izazovan. Muškarac se nasloni na zid, ne skidajući pogled s nje.
„ Znam dovoljno,” odgovorio je , mirno, u njegovom pogledu obećavalo je nešto što podseća na sjaj opasnosti . „ Ovo nije o meni. To je o tebi.”
„Ako se skloni, šta dobijam?
Samo život koji ne mogu sama da kontrolišem.” U njoj se borila tuga i bes. „ Ne želim da živim ovako, a nikakvo pravo glasa nemam!”
„Šta ćeš dobiti ako skočiš?” Njegovo pitanje je odjeknulo, a ona je osetila kako joj srce brže kuca.
„Možda slobodu,” rekla je polako, “ali možda i kraj.”
Muškarac je zakoračio bliže, postavivši piće na ivicu balkona. „ Svaka sloboda dolazi sa posledicama.”
Manon je zatvorila oči. „Ponekad mislim da je jednostavnije nestati. Želim da nestanem odavde i budem na nekom nepoznatom mestu.”
„A tvoj pakao je tačno šta? Živiš slobodno jer si muškarac i možeš da radiš šta hoćeš! Niko ne sme da ti se usudi da ti nešto naredi. A ja moram da trpim sve i svašta zato što sam žena.”
Muškarac je tvrdim pogledom poručio da on više od nje zna šta je pakao. Šakama ju je obuhvatio oko struka i podigao. Manon se pokušala oteti iz njegovih ruku koje su je držale visoko, na sekundu se uplašila, ali kada ju je spustio na sigurno pored sebe, odahnula je. Sagnuo je glavu i u prvom planu su bile njene sočne usne koje mala nervozno gricka i posmatra ga kao preplašeno lane. Ni maska na njenom licu ne može da sakrije zelene oči koje se prelivaju u plavo, pa su nekako plavkasto-zelenkaste. Zrele trešnje joj se razmiču pod zubima, dok ih ona nervozno gricka. Manon nervozno lomi prste pred sobom. Oseća se napeto i nervozno u blizini muškarca, koji joj je u velikoj bliskosti, jer između njih je mala udaljenost.
„Jel tvoj pakao poput mog?” tiho je upitala.
„Ovaj tvoj pakao je čist raj naspram mog.” Prstima joj je obuhvatio bradu i cimnuo glavu da ga pogleda. Manon se trgnula od njegovog pogleda.
„Pa… ja sam Manon. Red je da ti kažem ime posle toliko mojih sranja koje si saslušao, a nisi morao.” Nelagodno je izustila. Još uvek joj je držao bradu i palcem mazio po obrazu.
Nije mogao da je ne gleda kao slatki komadić, iako je potpuno jasno da devojka ima ozbiljan problem. Malena je takođe imala sočno telo, pravih oblina, usne zrele višnje, divne oči i sa maskom preko lica je lepa. Kada je izgovorio njeno ime, neprimetno se trgnuo, kao da ga je pogodila strela pravo u čelo. Odmaknuo se od nje, a ona ga je još uvek gledala kao jedno maleno lane željno spašavanja.
„Ako su njih dvojica glavni đavoli tvog života, ja mogu da im kreiram moj lični pakao.”
„Šta to znači? Da ćeš mi pomoći?” Manon je gotovo ushićeno izgovorila.
„Ne gledaj to kao pomoć. Samo lakšu verziju pakla.” Odmaknuo se od nje i otišao.
*
Manon je razmišljala o misterioznom muškarcu ispod tamne maske koji joj je ušao pod misli. Nije joj bilo jasno šta je mislio zadnjom rečenicom, ali svakako joj je bilo jasno da odiše nekom moćnom i mračnom energijom. Kada ju je njen brat Stefan ugledao, cimnuo ju je za podlakticu i privukao bliže sebi.
„Gde si bila?!” zarežao joj tiho pokraj uha i jače stegnuo rukom. „Rekao sam ti da se ne odmičeš puno od mene! Prava si glupa plavuša!”
„Glupa sam plavuša pa ne znam gde sam.” odgovorila mu je drčno. Njegov snažan stisak sigurno će joj ostaviti trag modrica.
„Manon! Ne teraj me da ti slomim ruku i iščupam taj jezik!” zapretio joj tonom koji joj obećava puno.
„Bila sam na vazduhu.” Znala je da je sada neće ostavljati vidljive modrice, neće je taknuti sada kada je njegova zlatna koka.
„Ne mrdaj. Dalje. Od. Mene.” Svaku reč je napetim tonom naglasio i tek malo popustio stisak. „Jel jasno?”
„Jasno.” pokunjeno je izustila.
„Odlično. Budi pametna.”
Sklonio je šaku i Manon je obuhvatila bolno područje. Nije mu prvi put da digne ruku na nju i nije ni poslednji. Znala je da ako samo na bilo koji način upropasti Stefanove namere, da će se po nju završiti loše. Manon je krivila njene roditelje za stanje u kojem se nalazi i nije im se mogla obratiti za pomoć. Njena majka je Amerikanka, a tata Rus. Tata joj je letos ubijen, a majka je ostavila polubratu Stefanu i zapalila za Ameriku. Pod misli joj se ponovo provlači beg. Stefan joj je dao mira oduška jer ga je obuhvatila žena u crvenoj haljini i odvukla.
Muškarac je pogledom pratio pernjatu devojku, a pogled mu je zastao na muškarcu koji ju je stisnuo oko nadlaktice i cimnuo je. Znao je da je to Stefan, njen brat, koji je prodavao Manon njemu i njegovom bratu da rade s njom šta god hoće. Nisu bili za kompromis, taj lažni privid mira koji im je zbog trenutne teške porodične situacije odgovarao. Radi lažnog kompromisa i održavanja mira, jedan od njih dvojice morao je da oženi nju i na taj način zapečati mir između dve porodice u ratu. Njegovom bratu nije odgovarao mir, kao ni njemu, ali je on osvetu proračunato smišljao, dok je njegov brat napravio loše odluke zbog kojih su obe porodice imale dosta gubitka.
„ Ima samo devetnaest godina. Premlada je. Nevina je u svemu ovome,” rekao je njegov brat i ispio svoje piće.
„Sedamnaest.”
„Lagao je jebeno!” Stegnuo je čašu u dlanu, ljut zbog razvoja situacije.
„Jebiga! Šta je – tu je!” mirno je izustio. „Mala ionako nije čisto krvna Pavličkova, nego joj mama Amerikanka, pa nije toliko odbojno gurati kurac u nju.” Nasmejao se. „Pritom ima bujne grudi i pozamašnu zadnjicu.”
„Juče si rekao da ću je oženiti, a sada razmišljaš o njenim oblinama.”
„Jebiga! Ne može da ti bude žena.” Mirno je izgovorio i pogledom još uvek pratio malu koju je Stefan napokon pustio. „Sreo sam je na balkonu. Htela je da se baci sa zgrade, ili je barem o tome razmišljala. Nema puno opcija, a ja joj dođem kao lepši oblik pakla.”
„Htela je da se ubije?”
„Nije. Razmišljala je o tome, i ostalim opcijama, na kraju je shvatila da joj je jedina opcija da se mirno pokori onome što dolazi.”
Videvši da Stefan prilazi njihovom stolu, ućutao je i nabacio lažnu masku mirnoće.
„Manon je spremna da se upoznate.” Obratio se njegovom bratu.
„Lagao si o njenim godinama?”
„Zar je bitno koliko ima? Sedamnaest ili devetnaest? Telo joj je spremno za seks i za sve što hoćeš!” Ljigavo je izustio reči. „Samo malo je divlja, batine joj nisu bile dovoljno dobre da je pripitome. Nije meni bitno koji će od vas dvoje Maksa da je oženi, a nije ni njoj.”
Po stisnutoj vilici njegovog brata, znao je da mu malo nedostaje da ga udari i pritom na licu mesta golim rukama ubije. Pa je još ljigavijim tonom izustio: „Gde je Manon?”
„Biće gore u sobi. Sa leve strane prva soba.”
*
Manon je poslušala brata, jer druge opcije trenutno nije imala. Polako se
penjala uz stepenice, ljuta zbog razvoja situacije. Ako se ubije, nije postigla ništa. A život pored ubice njenog oca i članova njene porodice je ravan smrti. Nije puno znala o njihovim neprijateljskim odnosima, sve dok omiljeni tepih njene majke nije bio obojen krvlju njenog sina. Razumela je njenu majku što se pokupila i otišla. Izgubila je dvoje sinova i muža. Ali nije razumela kako ju je mogla ostaviti u rukama đavola. Da pobegne nije mogla, Stefan bi je pronašao na samo kilometar od kuće. Da se ubije nije mogla. Ništa joj nije dolazilo u misli da je spasi, od udaje, od teškog života, od boli i patnje.
Trgnula se kada je osetila dlan nešto gore iznad zadnjice, ali poznati muževni parfem ušao joj je u nozdrve. Manon se potpuno zbunila i činilo joj se kao da ne može reč da izusti. Dok joj tako mazi donji deo leđa i prste širi hvatajući pramenove i dodiruje vrh njene guze, pomućivao joj je već opijenu svest.
Niko je nije dodirivao na taj način, niti izazivao takvu reakciju.
„Ne bi smeo tako da me dodiruješ. Pripadam drugom muškarcu.”
„Onom kojem ne želiš da pripadaš?” Okrenula je glavu prema njemu , i pogledala ga preko ramena.
„Ipak moram da mu pripadam. Htela ja to ili ne.”
Misteriozni muškarac sa balkona ju je intimno dodirivao, da je potpuno gubila razum. Poveo ju je prema sobi u kojoj se trebala naći sa budućim mužem. Samo jedan dodir prstiju pomutio je njen razum i naježio njenu kožu. Okrenula se prema njemu, podigla se prste i poljubila ga pravo u usta. Usledio je lagani dodir usana, pa onda dodir vrhom jezika, ali potpuno miran i nežan poljubac. Nije očekivao da će ga malena poljubiti i ovako smelo ga grabiti za ramena i nevešto ljubiti. Uhvatio ju je za kukove i preuzeo inicijativu. Njen prvi poljubac nije trebao biti sa nepoznatim muškarcem, koji ju je gurao prema zidu vešto i divlje ljubeći. Svojim prstima skuplja kosu s njenog lica, stavlja je iza, i malo odmrsi mali čvorić i skine joj masku. Potom povuče svoju masku. Manon se nasmeši očarana njegovim dugim trepavicama i crnim ugljenim očima. Ponovo je poljubi. Ovoga puta mekano i nežno. Manon se prepušta nepoznatom muškarcu dok joj svlači haljinu i ostavlja tragove poljupca po vratu, dopušta mu da joj skine celu i nosi je prema krevetu. Prepušta se njegovim snažnim rukama i veštim dodirima, nežnim pokretima, divnim usnama, koji postaju gladni i grublji. Nije joj dosta poljupca, ni dodira, koji joj tako nepoznato dobro prijaju. Gubila se u ekstazi spajanja sa nepoznatim muškarcem koji joj oduzeo prvi poljubac i njenu nevinost. Manon, svesna počinjenog čina, klonula se i prepustila mekoj posteljini. Muškarac je još uvek ležao pored nje i mazio je krupnom šakom po kosi i leđima.
„Nije trebalo da se ovo dogoditi,” rekla je tiho, a njen glas bio je jedva čujan.
„Nije. Nisam došao zbog toga,” odgovorio je, ali u njegovim očima Manon je primetila nešto što nije mogla protumači.
„Ne plači. Nisi uradila ništa loše,” rekao je, uhvativši je za bradu i okrenuvši joj lice prema sebi. Suze su joj se slile niz obraze.
„Ali moj brat… on će me ubiti zbog ovoga,” zacvilila je, svest o opasnosti koja se nadvila nad njom bila je nepodnošljiva. „Mislila sam da ćeš me osloboditi. Samo će mi brat radi ovoga slomiti svaku kost na mom telu. I završiću u krevetu, baš kao što bi trebalo skokom s balkona. Nije mi ova opcija bila pametna.”
Prekrasna si. Čak iako si njihova, pomislio je. Pomazio je palcem suzu ispod njenog oka, nagnuo se nad njeno lice i spustio usne na jedan brz poljubac. Manon se očajno pokušavala izvući iz ugovorenog braka i birala je načine da do braka ne dođe. Svaki pokušaj da nešto napravi od svog života ponovo ju je vraćao u okove njenog brata. Sada su ti okovi pripadali njenom budućem mužu.
„Nije tako jednostavno. Ne može više da te takne,” rekao je, obrisavši joj suzu palcem.
„Šta to znači?” upitala je, srce joj je ubrzano kucalo.
„Znači da je moj brat potpisao sporazum. Ti si moja.” Njegov glas bio je smiren.
„Molim?”
„Trebala si da se udaš za mog brata. To se promenilo sada.”
„Kako si mogao da ćutiš o tome?” upitala je, glas joj je drhtao. „Neću se udati za tebe. Ne želim to. Znaš da ne želim.”
Pridigla se u sedeći položaj i obgrlila se posteljinom.
„Ti si moja i kraj priče,” rekao je, pogledom prešao preko njenog zbunjenog izraza lica.
„Ne! Nisam tvoja! ‘Ovo’ nije značilo ništa. To je bio moj beg, a ti si me iskoristio znajući da trebaš da se oženiš s mnom!”
„Nisam trebao da se oženim s tobom, malena. Nisam znao ko si, sve dok nisi rekla svoje ime. I ne, nisam jebeno znao, jer me nije zanimalo.”
„Moj brat… ako sazna, ja sam gotova.”
„Ličim ti ja na budalu? Nisi mi dala pičku, zato što je ovo ljubav na prvi pogled! Nego zato što si očekivala da budeš okaljana, uništena, ‘nečista’, da ne možeš da budeš cura za brak. Ali si se preračunala u svojim namerama, jer mene nije briga za tradiciju i tvoju čednost.”
Manon je gledala u njega dok je oblačio bokserice, pantalone, košulju… i potpuno mirno pričao sa njom.
„Želela sam slobodu! Želela sam da budem jebeno slobodna od mog monstruma brata! Da, i radije bih bila okaljena, uništena i osramoćena, nego da se udam na silu!” Manon je ljutito izustila. „Kajem se! Nije trebalo da radim to s tobom.”
„Da radiš šta?” Kez na njegovom licu ju je stravično ljutio. „Misliš na to da si mi dala nevinu picu i sada dramiš oko potpuno nebitne situacije?”
Pogledao je na sat i vreme mu je govorilo da je njegov brat verovatno već otišao.
„Zašto si me uzeo? Ako sam već trebala biti tvoja žena?”
Nije joj odgovorio ništa. Prstima je prošao kroz kosu i namestio masku na licu. Manon je bespomoćno ležala u krevetu, dok je on bez reči izašao iz sobe. On nije mogao da odoli nagonima, a ona se prepustila nečemu što je mislila da će je spasiti iz ugovorenog braka. Shvatila je da je upala još u čvršće okove i da tek sada ne postoji šansa da bude oslobođena.