Korak do dna

11. poglavlje

Boris je prvo slušao glasove, ali osim zvuka cipela, ništa se drugo nije čulo. Potom je lagano otvorio jedno oko, pokušavajući da se prilagodi na jaku svetlost. Otvorio je oči, shvativši da je vezan konopcem za stolicu, a da se nalazi u prostoriji koja je pokrivena providnim najlonima; od plafona do poda svuda je postavljen najlon. Boris je dobro znao šta se događa u ovakvim prostorijama i da odavde nema izlaska. Puno puta je mučio ljude za kašičicu istine, zbog izdaje i malih greškica, i dobro je znao kako će početi njegovo mučenje. Dominik se staloženo smestio u stolicu ispred Borisa i iz džepa izvukao paklicu cigara. Izvadio je cigaretu i uzeo upaljač. Ispalio je zvuk otvaranja poklopca upaljača koji se razlio po čitavoj sobi. Povukao je dva duboka dima cigarete i primakao se Borisu, zgrabivši ga snažno za ruku i pritisnuvši cigaretu uz njegovu kožu.

„Koliko god da je čovek snažan, uvek mora biti pažljiv, jer samo jedan krivi pokret te može povesti do dna. A jednom kada padneš, padaš, padaš dok ne stigneš do provalije,” Dominik progovori mirnim glasom, dok suprotno tome nasilno pritiska cigaretu na Borisovu kožu.

Boris je znao da je Dominik čovek koji deluje iz senke, izuzetno inteligentna osoba, u stanju da naoruža bilo koga isključivo svojim govorom, bez upotrebe fizičke snage. Za razliku od Stefana, koji od svega izvlači svoju korist i koristi ljude do maksimuma, Dominik je bio skroz različit i zato je znao da dogovora neće biti. Dominik je uzoran građanin, biznismen koji kupuje zgrade i prodaje, pere novac kroz legalan posao, ima puno restorana, ulaže investicije u gradnju, isplaćuje novac u humanitarne svrhe i niko ga ne može povezati s podzemnim svetom.

Dominik je povukao cigaretu, od koje je ostao samo opušak. Naslonio se leđima na naslon stolice i još mirnije ponovio:

„Postao si snažniji i misliš da si nedodirljiv, i zbog toga letiš previsoko. Padao si i pao ravno u provaliju – kod mene, i ovo je tvoj kraj,” mirno izgovori, naglašavajući svoju moć rečima.

„Ovde sam zbog Manon?” Boris upita. „Ta cura kao da ima zlatnu pičkicu! Želi je Stefan, Kiril, drugi Maksimov i ti… jeste da je zgodna i pravi kolačić, ali nije vredna da me ubiješ.”

„Manon, Manon… netačno, ovde si da umreš,” hladno je Dominik izgovorio. „Sada kreni da pričaš, inače ćeš pevati sve kroz krv!”

Boris nije prihvatio njegov mirni izlaz iz situacije koji je Dominik ponudio. Dominik je smatrao da ne zaslužuje toliko divan tretman: čupanje ručnih noktiju na svih deset prstiju, šminkanje pesnicama lice i masažu pesnicima po telu. Iako je Borisa smatrao tvrdim orahom, ispostavilo se da je taj tvrdi orah propevao brže nego mnogi drugi koji su imali čast da sede u ovoj počasnoj stolici za mučenje. Pričao je o tome kako je Stefan podmetnuo ubistvo svojih dvoje polubraće i tako sklonio prepreke što se tiče Manon. Dominik se naježio kada je Boris ispričao u kakvom stanju je zatekao Manon i Stefanovu bolesnu opsesiju njome. Pevao je svaki detalj; neke sitnice je Dominik znao, a pojedine stare su mu bile od značaja. Nakon što je dobio od Borisa ono što je želeo, izašao je iz podruma, ostavivši momke da ga ubiju, reše se tela i očiste dokaze.

Taman kada je ušao u kuću, otkopčao je kaput i prebacio ga preko naslona stolice, potom smestio na stolicu i zapalio cigaretu, začuo se glasan ženski vrisak. Naglo je ustao sa stolice i potrčao prema vrisku.

*

Manon je otvorila oči, shvatajući da se nalazi na krevetu, okružena skupocenim, nežnim čaršavima koji su mirisali na njen omiljeni cvet – jasmin. Manon je posmatrala nepoznatu sobu koja je bila dekorisana skupocenim baršunastim zavesama boje šampanjca, a zidovi su bili ukrašeni diskretnim zlatnim dekorativnim ukrasima. Manon je prešla prstima preko svilenih pokrivača, pokušavajući da shvati gde se nalazi. Poslednje čega se sećala bilo je kako sedi na suvozačevom mestu u Borisovom autu.

Sećala se da su bežali kroz gustu travu, drveće, i da se napokon osećala donekle sigurno da su dovoljno odmaknuli od Stefana. Polako je ustala iz kreveta, spuštajući noge u sandalama na tepih krem boje. Bol u stopalima govorio je koliko je mnogo toga pretrpela. Nije osećala samo bol u stopalima, nego i po zadnjici, gde je zadobila udarce od Stefana.

Pokušala je da poveže gde se nalazi i znala je da nije trebala zaspati, ali umor ju je savladao. Neki čudan osećaj govorio joj je da je Stefan nije pronašao… soba u kojoj se probudila odisala je luksuzom, nije imala dušu, sve je bilo previše savršeno – to nije Stefanov ukus. Nigde nije bilo glave jelena, impozantnih rogova, koji su Stefanu predstavljali njegov simbol moći. Nije visila ni glava vuka, da je straši s oštrim zubima i hladnim tamnim očima koje izgledaju preteće. Manon se uvek osećala kao uljez u carstvu nekoga ko je navikao da osvaja. Potpuno je sigurna da nije u jednoj od Stefanovih kuća jer nigde nije bilo one zastrašujuće dominacije.

Na noćnom stolčiću ugledala je porculansku šoljicu punu vode i par keksića na tacnici.

Otvorila je vrata sobe i zakoračila u široki hodnik obložen tamnim drvetom i osvetljen kristalnim lusterima koji su visili sa visokog plafona. Stepenice s belim mermernim ogradama vodile su ka donjem spratu. Za njen ukus, kuća je preterano velika i previše luksuzna. Za Manon je ovo bilo kao da se nalazi u nekom dvorcu. Samo su nedostajali portreti na zidu nepoznatih ljudi, ozbiljnih lica, obučeni u raskošnu odeću prošlih vremena, pa bi to upotpunilo izgled dvorca.

Preko puta sobe iz koje je izašla, nazirala su se vrata od masivnog drveta, koja nisu bila potpuno zatvorena. Manon je zastala na trenutak, ali ništa se nije čulo. Pukotina između vrata bila je taman dovoljna da vidi senku unutra, ali nije mogla da razazna detalje. Neodlučno je podigla ruku i gurnula vrata. Šarke su zaškripale, dajući jedini zvuk u velikom hodniku. Soba je bila potpuno prazna, samo krevet i velike zavese koje su zaklanjale velike prozore. Na sredini sobe stajao je čovek, visok, čija je glava bila potpuno pokrivena u zavoje – samo su mu oči i usta bili vidljivi. Njegove oči bile su krvavo crvene, kao da su ispunjene nečim što je delovalo na patnju, pomešane tugom i bolom. Poneka koža između zavoja bila je ružičasta i zategnuta, očigledno nedavno izlečena od teških opekotina. Njegova leva ruka bila je potpuno omotana, vrat, i ko zna koliko područja kože je zavijeno zavojem.

Njegov pogled bio je prazan, ali intenzivan, zbog čega se Manon osećala nelagodno. Manon je naglo udahnula i iz grla joj je izleteo krik. Instinktivno je ustuknula unazad, podignutih ruku, kao da pokušava da se zaštiti od čoveka koji je bio u lošijem stanju od nje. Primetila je da se trgnuo, kao da se i sam uplašio od nepoznatog bića koje je kročilo nepozvano u njegovu sobu. Koraknula je unazad, ali nije mogla odvojiti pogled od njega. Polako je išao do nje, kao da je šepao, prišao je vratima, lagano je odgurnuo, gotovo nežno, ali dovoljno da izgubi ravnotežu i napravi još jedan korak unazad.

Manon je stajala ukopana, osećajući drhtaje koji su joj prolazili kroz celo telo. Žalosno je udahnula nad sudbinom nepoznatog čoveka, dok joj je um odjekivao pitanje: Ko je on?

Nije bila svesna da vrišti, sve dok nije čula svoj glas koji se širio hodnikom. Dominik je dotrčao do nje. Stajala je ispred vrata Leonove sobe, itekako svesna šta ju je uplašilo. Dominik je spustio šaku na njeno devojčino rame, ali ona je vrištala još glasnije. Manon se trgnula kada je osetila spuštenu ruku na svom ramenu i vrisnula, preplašena još više, ako je to bilo moguće.

„Polako, smiri se,” duboki muški glas, ali smiren, naterao je da se trgne dalje od njega i udari se o vrata. „U redu je. Na bezbednom si.” 

Manon je podigla ruku, stegnuvši rame na kojem je pre neki trenutak osetila dodir nepoznate osobe. Pogledala je u muškarca ispred sebe. Bio je visok, krupan, zbog čega je Manon osetila još veći strah. 

„Ko si ti?” upitala je, gotovo prošaputala, naslonjena na drvena vrata. Dominik je podignuo jednu ruku u znak smirenja, kao da joj mahao belom zastavicom.

„Dominik,” rekao je tihim glasom, ne želeći da je još više uznemiri. 

„Nepoznato mi je tvoje ime! Tako da nisam na bezbednom, a potpuno sam sigurna da ovde nisam gost!” Glas joj je bio prepun panike.

„Meni je tvoje poznato, Manon. Ovde si bezbedna, u redu? Niko ti neće nauditi.” 

„Kako mogu biti sigurna i bezbedna, ako ne znam ko si? Kako znaš moje ime?” Manon se namrštila, pokušavajući da se seti kako je dospela ovde. Sve što joj je dolazilo u sećanje bio je Borisov auto, vožnja, a zatim praznina. Ogromna praznina.

„Ne poznajem te i ne mogu da prolazim kroz slično sranje kao sa Stefanom. Ne znam ni gde se tačno nalazim. Gde je jebeno Boris?”

Dominik je uzdahnuo, pa spustio ruke na kukove. „Pogledaj, razumem da si uzrujana, ali pokušaj da se smiriš. Hajde, odmakni se od tih vrata.”

Manon je odmaknula glavom. „Ne. Ne znam ni ko je unutra.”

Dominik se na trenutak ukočio, a zatim mirno ponovio. „To nije tvoja briga. Ne treba da ulaziš tamo. Dovoljno si ga uznemirila, nemoj još više.”

„Dobro.”

Manon se složila, ali pitanja su joj se ređala po glavi. Dominikov ton je bio jasan – neće dobiti odgovore na pitanja.

Osetila je njegovu ruku kako joj blago dodiruje lakat dok pokušava da je nagovori da se pomaknu iz hodnika. Manon ga je poslušno pratila niz stepenice, iako je na svaki pokret osećala bol u stopalima. Dominiku nije promakao njen namršteni izraz lica, ni kada je bolno uzdahnula.

„Dođi,” rekao je mirno, ali odlučno.

Pustio je da sedne na kauč, pa joj pružio vodu da je umiri. Manon je ispila vodu iz čaše i pružila mu je. Dominik, kako je rekao da se zove, mirno je razgovarao i još mirnije se ophodio prema njoj. Manon je nervozno lomila prste u krilu. Muškarac joj je mirno saopštio da je Konstantinov brat.

Dominik je seo u fotelju naspram Manon, oslonivši laktove na kolenima i ukrstivši prste. Posmatrao ju je mirno, kao da joj daje prostora da svari ono što joj je rekao. Manon je u njegovim očima videla nešto na samokontrolu – hladnu, gotovo zastrašujuću, ali ipak nekako smirujuću.

„Brat od Konstantina,” prekinula je tišinu. „Je li on gore u sobi? Zato si me proterao?”

Dominik je odmahnuo glavom.

„Ne. Nije Kostja. Ono gore je Leonid.”

„Leonid?” Manon je prošaputala. „Ali… pomogao mi je i onda se vratio da pronađe Konstantina. Posle sam obojicu videla napolju, ali Boris je rekao da nema ni traga da su ostali živi.”

„Kostantin je uspeo da ih izbavi,” započeo je Dominik. „Opekotine su bile teške, ali ostalo je još malo da ih se reši zauvek.”

„Šta se dogodilo? Zašto sam ovde?” Manon nije mogla izdržati da ne pita.

„Ovde si zato što Konstantin tako želi.”

„Gde je Boris?”

Dominik se naslonio unazad. „Mrtav je,” rekao je hladno i direktno.

„Mrtav?” upitala je Manon.

„Nisi bila sigurna sa njim, mala,” započeo je Dominik. „Imao je svakakve namere. Da nije kontaktirao mene, sada bi bila mrtva… još gore, vratio bi te Stefanu ili ponudio nekome drugom za pare. Veruj mi, učinio sam uslugu.”

Manon je zadrhtala, obuhvativši se rukama oko sebe. Nije mogla još obraditi informaciju da je ovaj muškarac ispred nje Konstantinov brat, a on je iznosio izjave kao surovu istinu kada dođe na videlo.

„Je li sada dolazi neka naplata usluge?”

„Naplata usluge?” Dominikovo lice prvi put se promenilo, kao da se kratko osmehnuo. „Nisam te spasio zbog tebe, nego zbog Kostje.”

„I ja trebam da ti verujem?”

„Ne moraš. Ali jedno znaj – ovde si na sigurnom. I dok si pod ovom krovom, niko te neće dotaći!”

„Ostavi me se ti fraza, žensko si i ne mogu dići ruku na tebe. Načula sam mnogo puta toga.”

„Ne poznaješ me. Imaćeš priliku da se uveriš da na žensko biće ni glas ne bih pustio.”

Manon je naglo skočila ispred njega, ukopala svoje šake u njegova ramena i izustila: „Stefan me je tukao, zlostavljao, zaključavao u sobu, prodavao od jednog do drugog kao da sam parče mesa. Potom, kada je našao priliku, prvo me je kaišem istukao po zadnjici i onda pokušao da me siluje dok sam ležala na Kirilovom mrtvom telu!” Kroz jedan dan je izustila, nesvesna da plače. „Ubila sam Kirila. Gotovo sam ubila Stefana braneći svoju čast i sebe od njega. I stvarno misliš da mogu da verujem nekom nepoznatom muškarcu koji je pukom slučajnosti rešio da me spasi od nečega?”

„Manon,” mirno je izustio njeno ime.

„Zato nemoj da misliš da ne bih ubila i tebe, ako za to ne budem imala razloga! Zbog svog deteta ubila bih svakoga ko mi se nađe na putu! Pa čak i oca tog deteta.”

„Trudna si?” upitao je, a ona je maknula ruke sa njegovih ramena.

„Da, jesam. Trudna sam.” Po prvi put na glas je izustila i osetila kako su njene reči tako istinite.

„Beba je?”

„Čija da bude? To što sam zatvorena u sobi, oteta i mučena, ne znači da sam… beba je od tvog brata.”

Dominik se ukočio, a zatim brzo došao sebi. Njegovo lice ostalo je izrazito smireno, ali su mu se oči zamračile dok je promatrao Manon koja je sada stajala uspravno, ruku spuštenih sa njegovih ramena.

„Od Kostje?”

„Hellou,” mahnula mu je rukom pred očima. „Rekla sam da je dete Konstantinovo! Ne zanima me šta misliš o situaciji u kojoj sam se našla, ali nisam ni ja baš najsrećnija! Nisam zadovoljna ocem svoje bebe, ali ne mogu to da promenim.”

„Kostja ne zna,” rekao je više sam za sebe. „Kada sazna, znaš da to sve menja?”

„Šta menja? Poziciju da li će me iskoristiti kao oružje protiv Stefana? Ili ipak, što imam deo parčeta Maksimovih u sebi, ostaću živa?”

„Nije na meni da kažem šta menja, a šta ne! Kostja je imao druge planove za tebe, a trudnoća itekako menja planove.”

Manon je mirno gledala u njega, a on je dugo i duboko gledao kroz prozor. Napet je. To je mogla uočiti po tome koliko je puta prolazio prstima po kosi.

„Šta želiš od deteta?”

„Bezbednost, ljubav, pažnju… sve što želim je da ovo dete bude bezbedno,” prošaputala je.

„Dođi,” uhvatio je za lakat. „Idemo da nešto pojedeš.”

„DNK test će pokazati čije je dete, ne treba unapred da se trudiš.”

„Trudna žena je trudna. Nije me briga da li je dete od mog brata. Ne planiram da te držim gladnu.” Dominik je mirno, ali odlučno rekao. „Zato idemo da nešto pojedeš.”

Posmatrala je Dominika kako joj vadi raznu hranu iz frižidera i spušta na sto naspram nje.

„Ako želiš nešto drugo, možeš pozvati domaćicu. Ako ti se jede nešto slatko, u gornjoj je polici,” pokazao joj je prstom prema polici. Ali shvatio je da je polica visoka za nju, pa joj spustio na sto pored nje. „Moram da obavim koji poziv, a ti sedi, jedi… šta god hoćeš. Ovde si na sigurnom, bilo to dete mog brata ili ne.”