14. poglavlje
Manon se brzo povukla iz senke hodnika, misli su joj još uvek bile preplavljene razgovorom koji je upravo prisluškivala. Iako je mogla otići, ostala je slušajući njihov napet i oštar razgovor. Kada je čula korake koji joj se približavaju, hodala je unazad, pokušavajući da ostane potpuno nečujna.
Nije gledala kuda ide. Samo je išla unazad. Jedan korak unazad bio je pogrešan, a to je pogrešno primetila. Stopalo joj je proklizalo, telo izgubilo ravnotežu i pomislila je da će pasti. Ali snažne ruke uhvatile su je pre nego što je stigla da se pomeri dalje.
„Polako, mala“, rekao je Dominik, dok ju je čvrsto pridržavao. Manon je podigla pogled ka njemu, još uvek šokirana. „Ja… nisam gledala kuda idem“, promrmljala je, pomalo zbunjena. „To sam shvatio“, odgovorio je Dominik, hladnim tonom, jezivo hladnim, ali nije popuštao ruke dok nije bio siguran da stoji stabilno. „Zašto si tako ‘zamišljena’?“
Izraz njegovog ledenog lica poručio joj je da on tačno zna šta je ona radila. Manon je progutala knedlu, brzo skrećući pogled. „Nisam. Samo… hodala sam.“
„Hodala? Unazad? Preko stepenica?“ Dominik ju je pogledao s podignutom obrvom. „Ili si bila tamo gde ne trebaš?“
„Ne, ne…“ brzo je negirala. „Nisam ponovo išla u Leonidovu sobu,“ rekla je. Dominik ju je pustio iz tiska.
„Da me Leonid nije spasio iz požara, možda bih ja bila na njegovom mestu ili gore… želela bih mu se zahvaliti,“ rekla je Manon. Dominik je podigao obrvu, ali nije ništa rekao. Njegov prodoran pogled prodirao je kroz nju, kao da je pokušavao pročitati sve što joj je prolazilo kroz glavu.
„Stvarno?“ upitao je konačno. „Znači, nisi presluškivala Konstantina i mene?“
„Pomalo, da“, Manon je zagrizla usnu, osećajući kako joj se crvenilo širi na obraze i otkriva je više nego što bi htela. Njene reči su se visile u vazduhu, poput opasnog izazova. „Poput Klausa koji juri Katherinu, tako i ti juriš Anju. Puštaš je da beži, da živi u strahu i agoniji.“
Dominikovo lice postalo je nečitljivo. Kada je konačno progovorio, njegov glas bio je tih, ali oštar, oštriji nego ikada pre.
„Misliš da znaš šta radiš, zar ne?“ prišao je korak bliže, pogledajući nekim čudnim izrazom lica, koji joj je poručio da se povuče. Poznavala je takve poglede na Stefanu i znala je šta je posle sledilo. „Mala, govoriš o stvarima koje ne razumeš! Anja nije neko s kim možeš porediti svoju situaciju ili s tom nekom Katherinom!“
„U pravu si, možda ne razumem! Ali znam kako je to biti zarobljen. Znam kako je živeti u kavezu poput ptice. Znam kako je svaki dan boriti se za dah. Znam kako je to kada očajnički od nekoga pokušavaš pobeći. Znam kako je to kada se svaki dan budiš s mislima hoću li ovaj dan preživeti!“ Izgovorila je umorno. Ponestalo joj je snage da se bori. „A ti uživaš da progoniš Anju, isto koliko Stefan mene.“
Dominik se prvi put nasmejao, ali taj osmeh nije imao ničeg toplog. Bio je to osmeh ledenog predatora. „Uživam? Da li misliš da mi je zabavno progoniti nekoga ko mi duguje mnogo više nego što bih ikada mogao da joj naplatim?“
„Ona ti ne duguje život! I da, uživaš, jer voliš da ti je uvek na dohvat ruke. Ona to zna, i ko zna koliko dugo beži od tebe, znajući da ćeš je svaki sekund naći!“
Dominikove oči zatreptale su na trenutak, poput bljeska oluje na horizontu. „A šta bi ti uradila, mala?“ pitao je, naginjući joj se bliže. „Da li bi pustila nekoga ko te je izdao, ko ti je okrenuo leđa u najgorem trenutku?“
Manon je ćutala.
„Tako sam i mislio,“ rekao je tiho, ali odlučno. „Nisi ništa bolja od mene, Manon. Možda samo malo manje iskrena prema sebi.“
Njene usne su zadrhtale, ali nije odvratila pogled. „Razlika je u tome što ja ne bih uživala u tuđem bolu.“
„Stvarno, mala?“ Zadrhtala je kada je položio dlan na njeno rame. „Zar nisi uživala kada si se konačno osvetila Stefanu?“
„Možda…“ tiho je odgovorila.
„Nemoj da porediš Anju i tebe. Ti si žrtva, nevina u svemu ovome, a ona je poput najveće ljige otišla iz mog života.“
Manon je progutala njegove reči, dobro shvatajući izdaju. Znala je kako je to kada te neko kome veruješ napusti. Znala je kako je to kada si potpuno sam na ovom svetu i kada nemaš nikakvog izbora.
„Ko je Klaus?“ Dominik je upitao.
„Ne znaš ko je Klaus? Klaus Mikaelson?“ Upitala je iznenađeno.
„Ne. Nije mi poznato.“ Dominik nije voleo ovako nepredvidljive situacije.
„Iz TVD-a. Više ga, naravno, ima u The Originals. Kako ne znaš za njega?“
„Serija?“
„Da. Serija.“ Manon je rekla. „Ne znam da li je negativac ili neka vrsta antiheroja, ali tako je dobar lik.“
„Kako se osećaš?“ upitao je.
„Kako mogu da se osećam?“ tiho je izgovorila, glasom ispunjenim tugom koja se gomilala u njenoj duši. „Kod Stefana… patila sam. Svaki minut, svaki sat, svaki dan.“ Udahnula je drhtavo, spuštajući pogled kao da pokušava da sakrije bol u svojim očima. „Znaš li da su Nemci od Ruskinja tražili obuku bele haljine, kao simbol milosti? A onda su ih streljali. A nakon toga, Berlin…“ Glas joj se prelomio, ali nastavila je, kao da mora da kaže ono što je nosila u sebi. „Berlin je pretrpeo užase koje reči ne mogu opisati. Masovna silovanja, zlostavljanja… sve to u ime osvete, kao odgovor na nacistička zverstva u Sovjetskom Savezu.“
Podigla je glavu, oči su joj se caklile od suza, ali u njima je sada bilo i nečeg prkosnog, gotovo očajničkog. „Tako se i ja osećam. Kao da sam zarobljena u beskrajnom krugu bola i beznađa. Očajno. Bez nade. I znaš šta?“ Glas joj je postao čvršći, ispunjen mračnim odjekom. „Radije bih obukla belu haljinu i otišla na streljanje nego da ostanem u ovom zlatnom kavezu, gde se gušim u tihoj patnji.“
Njene reči ostale su da vise u vazduhu, teške poput olova, dok je čekala reakciju, nadajući se, možda uzaludno, da će neko razumeti dubinu.
„Ne poredim Konstantina s osvetom Crvene armije,“ rekla je tiho, ali odlučno, oči su joj se caklile od suza. „Oni su imali pravo na to. Lenjingrad je preživio nezamislive užase. Njihova osveta bila je surova, ali razumljiva.“
Udahnula je duboko, pokušavajući smiriti drhtanje u glasu. „A ja? Ja treba da se ostavim bele haljine i streljanja. Da pronađem snagu. Da budem poput Crvene armije i napadnem Stefana. Da ga nateram da plati, da pati zbog onoga što mi je učinio.“
Glas joj je zadrhtao na trenutak, dok su joj emocije preplavljivale svaku reč. „Ali nemam tu snagu. Nisam kao oni. A želim…“ zastala je, stežući šake, „želim da osećam bol. Da ga progoni svaki trenutak, svaki dah. Da plati za svaku suzu koju sam zbog njega prolila.“
Reči su joj bile oštre, ali u njima je bilo i nešto ranjivo, krhko. Borba između nemoći i želje za osvetom odražavala se na njenom licu dok je stajala, zarobljena vlastitim mislima i emocijama. Kada je spustila glavu i tišina prekrila prostor, Dominik je učinio nešto ni sam nije očekivao. Bez reči je obavio ruke oko nje. Njegov stisak bio je čvrst, gotovo zaštitnički, grlio je, a Manon je osećala kao da on pokušava zadržati deliće koji su pretili da se raspadnu.
„Ne moraš sve sama,“ rekao je tiho, glas mu je bio mekši nego ikada pre. „Nisi ti Crvena armija, Manon. I ne trebaš da budeš.”
Osećala je toplotu njegovog tela i kako mu srce kuca. Na trenutak je pomislila da ga odgurne, da ga otera, ali je nešto u njenoj unutrašnjoj borbi popustilo. Naslonila je glavu na njegove grudi, dopuštajući sebi da oseti trenutak predaha. Ovaj hladni muškarac, kojeg je do skoro doživljavala kao nepokolebljivog, sada ju je grlio dok je plakala, kvaseći mu košulju suzama koje su padale u tišini.
Dominik nije rekao ni reč, samo je čvrsto držao, pružajući joj prostor da se isplače. U tom trenutku, Manon je osetila da je sigurnija nego što je ikada bila, da je njen instinkt, koji ju je obično naterivao da se povuče i bude oprezna, sada nije govorio da mu ne veruje.
Kada je konačno podigla glavu, oči su joj bile crvene, ali pogled čistiji, Manon je tiho rekla: „Hvala ti. Osećam se bolje.“
Dominik je klimnuo glavom, ali nije rekao ništa. Bio je tu, kao kamen na koji se mogla osloniti. I dok su ostali u tišini, ona je spustila pogled, misleći na nešto drugo.
„Beba… nisam išla ni na jedan pregled“, izgovorila je tihim glasom.
„Znam. Razgovaraj sa Konstantinom, pa onda pregled.“
„Dobro,“ složila se i on je spustio ruku na njena leđa.
„Idi nešto da jedeš i razgovaraj sa Konstantinom.“
*
Konstantin i Manon su sedeli u neprijatnoj tišini u velikoj kuhinji. Osim zvukova viljuške koja je povremeno dodirivala tanjir, ništa drugo se nije čulo. Manon je pažljivo birala svaki zalogaj, izbegavajući da podigne pogled, dok je Konstantin, naslonjen na stolicu, posmatrao s ozbiljnim izrazom lica. Stezala je čvrsto viljušku u ruci, a izraz njenog lica govorio je da bi radije bila negde drugde, samo ne u njegovoj neposrednoj blizini.
„Kada pojedeš, spremi se. Idemo na pregled,“ rekao je Konstantin, prelomivši tišinu. Manon je podigla pogled prema njemu, očiju ispunjenih neizvesnošću.
„Dominik ti je rekao za bebu,“ promrmljala je. „Dobro je.“
Konstantin je stisnuo vilicu, njegove oči oštro su je posmatrale. „Trebala si odmah da mi kažeš, Manon. Trebala si!“
„Pošto nisi,“ nastavio je, ton mu je postao još čvršći, „sada ćemo se uveriti – jednom za svagda – da li je beba moja ili nije.“
Manon je progutala knedlu, osećajući kako joj se pritisak steže oko srca. „Konstantine…“ počela je, ali on je podigao ruku da je zaustavi, pogled mu je bio kao čelik.
„Naravno, misliš da beba nije tvoja,“ rekla je, njen glas tih, ali oštar, dok su joj se oči susrele s njegovim. „Ali pre nego što mi prikačiš bilo kakvu etiketu, znaj jedno – da beba nije tvoja, odavno bih otišla.“
Konstantin je ostao nepomičan.
„Ti si za mene dalek, poput mamuta – izumro, potpuno nebitan,“ rekla je mirno, ali u njenom glasu odjekivala je oštrina koja je probijala svaku emociju. „Samo si fosil iz prošlosti.“
Pauzirala je na trenutak, kao da prikupi snagu za sledeće reči.
„Nisam želela ovu bebu. Ali ona mi je dala snagu da preguram sve. Da preživim.“ Pogledala ga je pravo u oči, a njen glas je postao tiši, ali jednako odlučan. „Veruj mi, više od svega bih volela da ti nisi otac te bebe. Ali, nažalost, jesi.“
„I ti si za mene poput košmara,“ rekao je Konstantin. „Košmara koji me prati, podsećajući me na krivicu i teret koji nosim. Krivicu što sam te ostavio u požaru.“
Pogledao je u nju, a njegov izraz, iako hladan, bio je obojen nekom senkom bola. „Mislio sam… mislio sam da ćeš uspeti da se izvučeš.“
„Nisam ja feniks pa da se dignem iz pepela!” odbrusila je Manon.
„Ako je beba moja, možemo zajedno da se dignemo iz pepela, korak po korak. Ne moramo stalno biti u koraku do dna.“
Manon je odmahnula glavom, gorčina joj se zrcalila na licu. „Iz požara si prvo spasio sebe, pa svakog brata, Konstantine. Nemam nameru da se dižem zajedno s tobom iz pepela, jer ja ne volim tebe. A ni ti mene.“
„Vratio sam se po tebe, i sama to znaš“, rekao je Konstantin, njegov glas čvrst. „Nismo se ni poznavali, a ipak sam se vratio. Brat mi je važniji od svega, ali to ne znači da nisam mislio na tebe.“
Manon je spustila pogled, glas joj je bio tih, gotovo šapat. „Znam. Ne zameram ti. Razumem te.“ Udahnula je duboko, kao da prikupi snagu za sledeće reči. „Ali da si me zavoleo, Konstantine, mogao si da izbrišeš svu patnju iz mog srca. Mogao si, ali nisi.“
Podigla je pogled ka njemu. „Stranac si za mene. Mi smo stranci, uprkos jednoj strasnoj noći i bebi koju nosim. Nisi pravi za mene. I nikada nećeš biti.“
„Znaš da je svet mračan, zato što mi biramo da živimo u mraku i bolu?“ rekla je. „Ta tama koja nas okružuje poput svemira, koji okružuje sanalitet… Ti i ja… nismo zajedno, nikada nismo bili jedno za drugo, i ovo između nas neće funkcionisati.“
„Znam, Manon. Znam. Ali beba, ne želim da odeš sa mojom bebom dok ti još uvek preti opasnost od Stefana.“