2. poglavlje
Manon je stajala nasred sobe, rukama stezajući posteljinu oko svog nagog tela. Osećala se kao da ponovo stoji na onoj ivici zgrade, istu bespomoćnost, istu bol, i ponovo nije imala izlaza iz ove besmislene situacije. Ona je trebala da se uda za protivničkog igrača neke kriminalne organizacije ; po rečima njenog brata, sklopio je ugovor za dobrobit obe strane. Manon do ove godine nije znala da je njen pokojni otac Igor biznismen sa one strane zakona i da je oko sebe ogradio puno protivnika koji su jedva čekali da dokopaju prilike da mu naude. U pravu je, Manon , je bila njegova najveća snaga, a možda i najveća slabost. Zato je Manon, od malena , bila poslata u najbolje britanske škole, što dalje od hladne Rusije. Do skoro niko nije znao da Igor ima ćerku, a kako je ta informacija procurila, Manon je saznala za mutne radnje svoje porodice. Nije imala prevelika osećanja prema svojim roditeljima, ali moglo bi se reći da je sa ocem imala ugodan odnos i da ga je poštovala. Sećala se da ga je u manjim godinama volela jako, kao i svaka devojčica svog tatu, ali godine udaljenosti i neviđanja učinile su da oni postanu potpuni stranci.
Stefan joj nije govorio o prljavim poslovima, koji su postali legalizovani, iako Manon o tome ništa nije znala ; dovoljna je bila pametna da razume. Igora i ostatak porodice ubila je protivnička porodica čoveka koji će biti njen muž. Stefana nije bilo briga šta o tome ona misli, a ona se nije usudila da ga preispituje. Dovoljno puta joj je udarcima pokazao dokle može da ide, a znala je da može da bude i gori.
Manon se pokajala zbog ishitrene odluke. On je , kao i svaki muškarac, uzeo ponuđenu voćku i pojeo je sa užitkom. Ona mu je predstavljala malu neistraženu voćku, ukusnog ukusa, nesvesnu i nevinu. Nije mogla reći za njega da je “fin” ili dobar, jer je do tada bio “fin ” prema njoj. Dok je on izlazio iz sobe, ostavljajući je golu u krevetu, shvatila je da je to što mu se podala nešto najgore što je uradila u životu. Kroz misli su joj prolazile njegove reči: „Ne gledaj kao pomoć. Samo lakša verzija pakla.” Nije tada dovoljno razumela šta joj želi reći, ali sada joj je jasno da je dobrodošla u njegov pakao. Mislila je da će da joj pomogne, kao prava mala naivna glupačica, ispričala mu je sve, a on je mudro ćutao, čekajući pogodan trenutak da joj kaže ko je zapravo. Dođavola, ona čak nije znala ni njegovo ime. Misteriozni muškarac ispod tamne maske postao je ista osoba od koje je bežala, a tako naivno je pala u njegove ruke.
Prepustila se njegovim veštim dodirima, isprva nervoza zbog svoje neiskusnosti, nije bila sigurna da li želi da njen prvi put bude sa strancem. Nije joj ostalo dovoljno vremena da o tome razmisli, jer ga je već poljubila i dopuštala mu da radi sa njenim telom šta god hoće. Ne, on nimalo nije bio fin, ali nije bio ni grub; dopustio joj je da se navikne na njega u sebi, a taj oštar i neprijatan bol još uvek oseća u sebi. Manon od te noći nije očekivala ništa; on je za nju trebao da ostane stranac koji joj je pružio jedno divno iskustvo. A onda je gorka istina promenila sve. On je bio lični Đavo koji će je oženiti, i njegovi okovi mogli su postati snažniji. Manon je nervozno navlačila haljinu na sebe, osećajući bol pri svakom pokretu. Nije mislila da će ovako bolno biti posle prvog puta, iako je on u početku bio dovoljno nežan da se ona navikne, posle se to pretvorilo u surovo jebanje. Svesna greške koju je napravila, nije joj preostajalo ništa drugo osim da pravi kao da se ništa nije dogodilo.
*
Igor Pavlečinko bio je čovek šezdesetih godina koji je počeo kao sitan lopov. Tek godine 1988. počelo je legalizovano privatno vlasništvo. Baš tada je počela da raste siva ekonomija, a rad na crno postao je isplativ. Sergej Maksimov bio je nemilosrdan, surov, bezosećajan, zloban, odvratno ljudsko biće briljantnog uma. Snažan si. Niko ti ništa ne može. Držiš sve u svojoj šaci, onda se pojavi neko jači koji te prodrma, od tog jačeg dođe još jači i onda padaš na početak. Sergej je pravi primer za to, da od snažnijeg postoji snažniji. Sergej jeste bio veoma pametan i taktičar, sve dok nije dogurao do vrha i mislio da mu niko ništa ne može. Dogodilo se suprotno – posle svega dva meseca bio je izrešetan, a pola njegove porodice bilo je ubijeno, dok je od njegovih pet sinova jedino Dominik ostao živ. Jedina nada za porodicu Maksimov bio je Jakub, koji nije želeo zbog dvojice sinova da se uvlači u taj mračni svet. Jakub je bio primoran da celu porodicu drži na okupu i vodi otvoreni rat sa Pavlečinkom, nekadašnjim partnerom svoga starijeg brata. Igor ih je izdao, a izdaja se u njihovom svetu nije praštala. Otvoreni rat između porodica započeo je samo zbog jedne reči Igora, i ta “reč” je bila kraj za Sergeja Maksimova. Igor je posle Sergejevog ubistva morao da se pritaji i uz godine postajao sve snažniji. Do 1993. godine, većina banaka pripadala je podzemlju, ubistva su bila sve češća i ubijali su sve koji im nisu plaćali reket. 1998. godine razvila se kupovina legitimnih preduzeća i firmi.
Stefan Pavlečinko nije bio snažan poput svoga oca Igora i nije mogao da se nosi sa porodicom Maksimov. Nakon što su mu ubili oca i uzeli svoju osvetu, koju su čekali jako dugo godina, sve je pošlo krivo, a ime i čast porodice Pavlečinko bili su na klimavim nogama. Stefan je voleo preko potrebnu moć u svojim rukama, voleo je dobar provod i novac. Nije voleo svoju balavu, puno mlađu sestru Manon, jer je njena majka Amerikanka uništila brak njegovih roditelja i naterala je da se ubije. Nikada mu iz glave nije izašla scena njegove mrtve majke. Ležala je na podu, otvorenih očiju, oko nje je bila velika lokva krvi i dva mala žileta. Presekla je vene. Ubila je sebe. Zbog kurve. Koja je posle postala nova žena njegovog oca Igora. Manon je imala isto lice kao žena koja je uništila njegovu majku. Iste naizgled nevine oči, pune usne, punu figuru, lepa poput anđela, ali grdna kao što je đavo. Mrzeo je majku i ćerku, male lepe veštice, koje su mu očarale oca. Imao je Manon da joj naplati svaku suzu njegove majke i to je činio. Nekada je iz čistog zadovoljstva udarao Manon, mučio je, samo da bi se osećao bolje i superiornije. Voleo je bol na njenom licu i njen vidljivi strah u njegovom prisustvu. Mrzeo ju je, ali ipak je nije mogao dati nijednom Maksimovu jer je za njegovu porodicu to predstavljalo veliki gubitak moći. Razmišljao je, naravno, iz čiste pakosti, radi osvete, da je uda za Dominika, i tako postigne svoju osvetu i obezbedi potreban mir svojoj kriminalnoj organizaciji. Jednim udarcem dve muve. Međutim, koliko god mrzeo malu balavicu, nije mogao da pregazi reč svog oca i zaista uspostavi mir sa Maksimovima. Olakšavajuća okolnost u svemu tome bila je što su njegova dva polubraća ubijena u dva napada i nije morao da se nosi sa još balavaca .
Rat između njegovog klana i porodice Maksimov trajao je godinama, a povod za ovaj sastanak bio je jednostavan: mir. U njegovim mislima, međutim, nije bilo reči o pomirenju. Bilo je pogodno da ih sve okupi na istom mestu, a da pritom niko ne posumnja u njegove mračne namere. Svi su znali da su Maksimovi old money i da su njihov prestiž i snaga u zajednici uvek bili zastrašujući. Nikada nije razumeo kako je Sergej postao poslovni partner Igorom, ali to im je donelo veliki uticaj, a još veći uticaj nakon ubistva Sergeja. Stefan nije imao lični problem s njima, jednostavno su bili krvni neprijatelji, i njegova dužnost bila je da osveti svoju porodicu. Dok je glumio finog domaćina , i dočekivao goste, odavno je skuvao svoju osvetu. Očekivao je Dominikov dolazak, koji prosto nije mogao a da se ne sledi njegovim gubitkom . Dominika je duboko prezirao, prepotentno govno koje misli da je ceo svet njegov i ne libi se da to dokaže. Leonid i Konstantin su se pritom opozvali na privid mira, iako je znao da njima taj trenutni privid mira ništa ne znači. Sa namerom je Konstantina poslao dok Manon, jer je u kuhinji plamen počeo da raste, a dim se širio polako kroz hodnike. Stefan je bio na ivici. Dok je vatra gutala hotel, šum povika i panike odjekivao je hodnicima. Ispod površine, njegov plan bio je savršen, ali sada se osećao izgubljeno. Manon, njegova sestra, bila je ključ njegovog opstanka, zlatna koka koja mu je trebala da preživi u ovom svetu haosa. Nastao je haos. Gosti su panično pokušavali da pobegnu, ali zaglavljena vrata sprečavala su ih da izađu. Stefan, naravno, nije planirao sebe zarobiti u plamenu. Posmatrao je Konstantina kako silazi niz stepenice, krutim izrazom lica, posmatrajući sada već plamen koji je zahvatio svuda oko njih.
Na izlasku iz sobe malene, osetio je dim u zraku, a vatra je treštala u pozadini. Napravio je korak nazad prema malenoj, koji pritom nije planirao uzeti, ali kada mu se onako podala, nije mogao odoleti nogama . Naglo je otvorio vrata sobe ; Manon je navlačila haljinu na sebe, zaprepašteno je brinula kada ga je ugledala. Njene sisice ponosno su gledale u njega, a ona se nije trudila ni da ih pokrije. Gledala ga je blago rastvorenih usana.
„ Obuci se i izlazi brzo! Požar je.” Nije imao vremena da joj objašnjava. Ona se pritom nije mrdnula s mesta, još uvek ga bledo gledajući.
„ Manon , požuri! Moram da proverim da li mi je brat otišao, nemam vremena da se ti prilagodiš situaciji!” viknuo joj je .
Potom je nazvao Leonida koji mu se nije javljao. Ponovo, pa ponovo. Da je Leonid izašao odavde, sigurno bi mu se javio, tako da je najverovatnije još uvek ovde. Morao ga je pronaći. Prišao je Manon i naglo joj povukao tkaninu preko grudi , i snažno je uhvatio za vilicu i rekao: „ Idi prema drugim stepenicama, tu treba vremena dok stigne vatra. Ni slučajno nemoj da silaziš u dvoranu! Ne bih te ostavio samu, ali moram da pronađem brata.”
Manon ga je još uvek preplašeno gledala. Klimnula je potvrdno glavom na njegove reči, ali nije mogla ni da se pomeri. Jednostavno je mogla da izgori.
„ Dobro.” Prevalila je nekako preko usana.
„ Moram ići.” On je izašao iz sobe, a ona je mirno sela na krevet.
Konstantin je izašao iz sobe, ostavljajući devojku za koju je mislio da će izaći iz sobe. Trenutno mu je bilo važnije da pronađe Leonida, koji mu se i dalje nije javljao na pozive.
*
Stefan je osećao mržnju prema njoj, prema tom njenom naivnom osmehu, ali bila je njegova sestra i na tren je razmišljao da je jednostavno ostavi da se sama snađe ili izgori. Ipak se penjao niz stepenice koje plamen još nije zahvatio. Dok je koračao kroz dim i plamen, svest o opasnosti postajala je sve jača.
„Manon!” povikao je.
Zatekao je kako mirno sedi na krevetu, kao da joj dim nije smetao. Hladno i prazno je gledala kroz njega.
„Idemo!” povikao je, hvatajući je za ruku.
Pogled mu je pao na posteljinu koja je zgužvano grlila njena stopala na podu. A na krevetu pokraj nje zapazio je podosta krvi. Naterao ju je da ustane sa kreveta jednim pokretom, i izbezumljeno je gledao u nju.
„Šta se ovde dogodilo?”
„Ništa.” Manon je posve mirno izgovorila.
„Ta krv…” Stefan je pogledao u krv, pa nju. Pa ponovo u krv na posteljini, po kojoj je jasno bilo šta se ovde dogodilo. „Da li je Konstantin bio ovde?” Ton u njegovom glasu Manon je dobro poznavala.
„Ko?”
„Trebalo je da upoznaš Konstantina. Je li bio tu?”
„Aham.” Manon je samo to izustila, pre nego što ju je on zgrabio za kosu i naglo povukao.
„Nemoj da se usudiš da me lažeš! Ova krv… karao te je dok je požar!” Stefan je besno izustio.
„Jeste.” Ponovo je bila mirna, iako ju je Stefan jako vukao za kosu prema vratima.
„Jel te silovao?! Ili si mu se sama dala?” Manon mu ništa nije odgovarala, pa je to u njemu izazvalo još veći bes.
„Pitao sam te nešto!” Dreknuo je tako da se napokon trgnula.
„Pustila sam ga da me uzme. Svakako si planirao da me udaš za njega, a on je svoj paketić otvorio pre vremena.” Ruka mu je poletela prema njenom licu, snažno je udarajući.
„Nikada te nisam planirao udati za njega ili bilo koga od njih. Mrzim te! Ali ti, nažalost, i dalje si član moje porodice.”
Vrištao je na nju dok joj je nabio glavu prema vratima. Manon je udarila glavom o vrata i osećala je njegov sledeći šamar koji ju je još uvek držao na nogama. Uprkos silini udarca, nije osetila nikakav bol.
„Kurvo! Ista si kao tvoja majka drolja. Ostaviću te da izgoriš ovde, droljetino jedna.”
Stefan je doneo odluku da je pusti da nestane u vatri i prva misao mu uopšte nije bila loša. Nije zaslužila da se vrati po nju, ipak jeste, a ona ga je sada izdala i više od nje nije imao ništa. Manon se trgnula. Podigla je koleno i snažno ga šutnula između nogu. To je bilo dovoljno da ga poremeti, dok je ona izvukla ključ iz brave i brzo izašla iz sobe. Pokušao je da ih otvori, ali ona je već zatvorila i zaključala.
„Ne možeš da pobegneš. Nećeš moći da izađeš. Na prozorima su rešetke.” Smireno mu je govorila, dok je on urlao i lupao po vratima.
„Kada izađem odavde, ubiću te! Ništa neće ostati od tebe, kurvo mala!” Režao je.
„Ne možeš udarcima da razbiješ vrata. Držao si me kao u kavezu i sam si sredio ovu sobu, kao mali kavez, i znaš da nema izlaska. Samo ključ među mojim prstima.” Naslonila se na vrata, sada već osećajući posledice dima. Oči su je pekle, suze su joj se slivale niz obraze, a glas joj je bio potpuno miran. „Znaš da ne možeš ništa da učiniš. Neću ni ja učiniti ništa! Tukao si me, udarao, pljuvao, terao na stvari koje ja ne želim. Držao si me kao da sam na povodcu. Do pre par minuta mislila sam da je moja jedina šansa da izgorim, kako bih se oslobodila od tebe.”
„Uhvatiću te, Manon!”
„Zašto ja da umrem?” Upitala je. „Htela sam da se bacim sa zgrade, valjda sam htela, pa sam onda dopustila da me ima muškarac i oduzme mi nevinost, kako bih bila okaljena i nečista za tvoje jadne namere. Ali, sada ti mene nemo moliš, dok urlaš da te pustim odavde.” Nasmejala se.
„Ne. Ostaviću te da izgoriš. Da nestaneš u plamenu. A ja ću biti slobodna od okova i tebe. Na taj način neću morati ni da te udam za onog skota! Spasila sam se, a ti ćeš se spaliti! Zbogom, crkni u paklu!”