3. poglavlje
Leonid je odbacio kondom sa strane, a devojka je čučnula pred njim da završi započeto, ali on ju je odgurnuo rukom i navukao pantalone na sebe. Nepoznata plavušica koju je pokupio na ovoj zabavi, ili bolje reći, ona je njega pokupila i dovukla ga u sobu, gledala ga je ljutitim izrazom lica. Ona je želela da nastave akciju, uprkos tome što se oseća dim u vazduhu.
„Obuci se i izlazi! Oseća se miris dima u vazduhu!” kruto je izgovorio.
„Pa?” zbunjeno je izgovorila devojka.
„Šta pa?!” izustio je, gledajući je. „Koliko si glupa plavuša da bi radije cuclala moju kitu nego da izađeš iz kuće, gde je najverovatnije nastao požar?”
„To je samo dim.”
Leonid je odmaknuo rukom i zakoračio prema vratima, rekavši joj: „Ostani ovde i izgori, glupačo jedna!”
Izašao je iz sobe i hodao kratkim hodnikom. Kroz glavu mu je prolazilo kako bi devojka radije cuclala kitu radi para nego da napusti objekat ako je u mogućoj opasnosti. Ostavio je to tamo, i ne, nije ga bilo briga, jer joj je objasnio ozbiljnost situacije, a ona nije htela da razume. Izvadio je telefon iz džepa kako bi pozvao Kostju da ga pronađe, ali telefon mu je bio ugašen. Sa leve strane ugledao je devojku u beloj haljini koja je stajala pred vratima i glasno vikala na osobu sa druge strane vrata. Prvo je pomislio da je možda Kostja unutra, ali sačekavši par sekundi, shvatio je da je unutra Stefan. Imala je petlju da ga zaključa i ostavi da izgori.
Dim se uzdizao iz srca kuće, gušeći vazduh. Crvenkaste senke vatreno su plesale po zidovima, dok je vatra gutala sve pred sobom, a miris zagorelog metala i dima ispunjavao prostor. Zvuk sirena bio je dalek, ali postepeno se približavao.
Kroz maglu dima, Manon je jedva uspevala da se orijentiše. Srce joj je ubrzano kucalo dok je potrčala prema izlazu; njena haljina bila je natopljena znojem i dimom. Osećala je kako joj se pluća stegnula, jedva je disala. Tada se pred njom ukazala silueta.
Stajali su ispred vrata sobe, Leonid s ozbiljnim izrazom lica. „Gde je Kostja?”
Leonid je primetio Manonin zapanjen pogled. Nije znala ko je muškarac pored nje, ali ga je videla na večerašnjoj zabavi pokraj misterioznog muškarca sa krova.
„Konstantin.” Ponovio je njegovo ime, a devojka ga je gledala zbunjeno. „Trebalo je da dođe da se upoznate. Visok, crne kose, u tamnom odelu i istoj boji maske.”
„Ovaj, bio je u sobi,” odgovorila je zbunjeno i drhtavo. „Otišao je… rekao je da mora da pronađe brata i izašao.”
Leonid je posmatrao devojku koja je izgledala jako potrešeno, uznemireno i uplašeno. Nežno joj je zgrabio ruku i rekao: „Konstantin te ne bi ostavio samu.”
„Rekao mi je da krenem niz stepenice, ali ja nisam… Stefan je naišao, i onda je shvatio šta se dogodilo i hteo me se rešiti. Pa sam ja…”
„Dobro je. Nemoj pričati. Udahni!”
Leonid je povukao Manon ka stepenicama, dok su se dim i svetlost prelamali oko njih.
„Idemo, brzo!” rekao je Leonid, otvorivši vrata i povukavši je napolje. Dok su trčali, Manon se osvrnula; njeno srce je bilo ispunjeno strahom i tugom. Njihovi koraci su se mešali sa krikom ljudi i zapaljenim predmetima koji su padali.
„Daj mi tvoj telefon.” Manon mu je drhtavim rukama otvorila torbicu, shvatajući da su joj ključevi od sobe ispali negde dok je trčala. Pružila mu je telefon, i Leonid je ukucao broj, pozivajući brata koji mu se nije javio na telefon.
„Ne vredi! Ne javlja se.” Leonid je izustio i pružio joj telefon. „Ako nazove, reci mu da sam unutra i da ga tražim.”
„Dobro.” Manon je drhtavo izgovorila.
„Beži. Nemoj da ostaješ ovde. Pozovi kada budeš na sigurnom.”
Leonid nije mogao biti odvratan prema njoj, iako je ona ćerka njihovog najvećeg neprijatelja; ipak, ona je jedna devojka koja se našla nevina u svemu ovome. Rekao joj je adresu njihove kuće, potrudići se da je dobro zapamti, i svestan se uputio natrag u opasnost.
*
Kosta je bio u centru haosa. Ljudi su trčali u svim pravcima, ali on je bio fokusiran na samo jedno: Leonid. Njegov brat je negde unutra. Kostja se probijao kroz gomilu, očajnički tražeći način da se vrati. „Leonid!” povikao je, ali odjeci su se gubili u viku i dimu. Kosta je osećao da ga obuzima strah za život njegovog brata. Vatra je rasla, a on nije mogao da se pomakne. Samo je želeo da spasi svog brata. Zgrada se trešnjavila, dok su plamenovi izbijali kroz prozore poput nemirnih duhova.
Unutra, dim je bio gust, gotovo neprohodan. Kostja je koračao napred, ruke ispred sebe, boreći se s vatrom koja ga je okruživala. „Leonid!” vikao je, ali odgovor nije dolazio. Srce mu je ubrzano kucalo, osećajući kako se svaki trenutak sve više zgušnjava.
Stefan se u maloj sobi borio za život. Nije bilo izlaska odavde, toga je debelo bio svestan. Urlao je glasno kako bi neko mogao čuti, ali od tuđih glasnih krika njegovi vapaji za život nisu dopirali do drugih. Beznadežno je lupao što je glasnije mogao, ali niko ga nije mogao čuti. Požar se širio, a od dima su ga oči pekle i nije mogao disati. Pre nego što je započeo ovaj haos, Stefan se potrudio da niko odavde ne izađe živ. Zapečatio je prozore, zatvorio je sva vrata, ostavljajući jedan slobodan izlaz u kojem je nameravao da se izgubi. Nije se trebao vraćati po malu balavicu koja ga je ostavila živog da izgori. Ovim postupkom prepisao je sebi smrt. Ako ga ne proguta vatra, dim će ga ugušiti. Nije više gubio snagu vikanjem i udaranjem, pokušavao je da održi snagu koliko god je mogao.
Stefan je sedeo na podu svoje male sobe, osećajući kako mu srce ubrzano kuca. Vatra se brzo širila, a dim je počinjao da ispunjava prostoriju.
Sve što je mogao čuti bio je šum vatre koja je gorela sve bliže. Oči su mu se suzile od dima dok je pokušavao da smisli način da se spasi. Uzeo je stari nož iz ladice, osećajući kako mu se znoj sliva niz čelo. Nije bilo vremena za paniku.
Znao je da ga Manon zaključala, a zid nije mogao probiti. Zgrabio je stari jastuk i počeo da udara u rešetke prozora, nadajući se da će privući pažnju nekoga napolju. Sada je sam sebe psovao, pitajući se zašto je uopšte stavio rešetke na prozoru.
„Pomozite!” vikao je dok su mu ruke bile sve umornije. Vatra se približavala, a dim je bio sve gušći. Nakon što je udario nekoliko puta, rešetke su se napokon počele iskrivljavati. Osećao je novi val nade i uzeo je svoj nož te počeo rezati oko ivica rešetki, strpljivo i odlučno. Svaki rez bio je čin borbe za život.
Konačno, nakon nekoliko iscrpljujućih minuta, rešetke su popustile. Stefan je otvorio prozor dok je dim ulazio u prostoriju. Pognuo se napred, gledajući ulicu ispod. Ljudi su trčali u panici, vrištali, a vatrogasci su stigli s crevima.
„Ovde sam,” vikao je, mahnito mašući rukama.
U tom trenutku jedan od vatrogasaca primetio ga je. Prišao je prozoru, pružajući ruku. „Držite se! Izvlačimo vas!”
Stefan je znao da je to njegov izlaz. Uzeo je ruku vatrogasca i zajedno su se uspeli izvući na sigurno. Morao je da preživi, i preživeo je, i zato će sada sve da kazni. Nakon što je bio na sigurnom, kao i velika grupica ljudi, pogledom je tražio dugu belu haljinu i svaku plavušu. Manon nigde nije bilo. Ta balavica se usudila da ga zaključa, a sada će da plati zbog toga.
*
Kako je prolazio kroz hodnik, zidovi su se presijavali u narandžastim tonovima. U jednom trenutku, deo plafona se srušio, i Kostja se jedva sklonio. Zagušeni dim ga je mučio, a oštri bolovi su se počeli javljati na njegovoj glavi.
Nakon što je prešao nekoliko koraka, ugledao je Leonida kako leži bez svesti pokraj stepenica koje su gorjele u vatri. „Kosta!” povikao je, čuvši svoj glas kako se gubi u viku požara.
Video je da je Leonidu, u jednom trenutku, desna strana njegovog tela bila zaštićena, dok su levu stranu obasjali žuti plamenovi. Kada je podigao brata, osećao je snažan bol u glavi. Sa Leonidom u naručju, Kostja se borio da izađe iz zgrade, da obojicu iznese na sigurno. Leonid mu je bio pretežak, skoro desetak kila teži od njega, i nekako je uspeo da ga iznese.
Pao je na travu, ostavljajući Leonida da leži pored njega. Vatra je nastavila da razara, a dim se uzdizao ka nebu. Konstantin je osećao kako mu se svest gubi, a njegov brat nije dolazio k svesti.
Kostja leži na tlu, obavijen gustim dimom koji ga čini omamljenim. U tom polusnu, belina haljine pojavljuje se kao svetlost u tami, a devojka plave kose deluje kao fantazija. Čuči pokraj njega, njene oči sjaje od brige, a izraz lica nosi spoj straha i hrabrosti. Haljina se nežno talasa na povetarcu, a plava kosa se sliva kao svila, stvarajući čarobni kontrast sa sivošću oko njih. Sve izgleda kao slika iz sna, gde su stvarnost i mašta isprepleteni, a ona, poput anđela, pruža mu nadu i spas u tom opasnom trenutku.
*
Manon se nije mogla okrenuti i otići. Leonid joj, uprkos svemu, spasio je život. Izvukao je bez ikakvih posledica na sigurno i vratio se unutra da pronađe svog brata, koji ga je već tražio. Pozivala je broj koji je Leonid pozvao i osećala veliku nemoć. Dok su ljudi trčali i sklanjali se na sigurno, Manon je stajala mirno. Trebala se, po svemu, okrenuti i otići, ali želela je da se uveri da su obojica preživela. U toj panici, dok su ljudi trčali oko nje, Manon je osećala kako joj srce ubrzano kuca. Svaka sekunda bila je poput večnosti.
Kostantin je izlazio iz zgrade, a na njegovim ramenima visio je Leonid. Jedva se kretao, lice mu je bilo oznojeno i iscrpljeno, ali je iznosio brata s odlučnošću. Pogledala je Leonida, nadajući se da će se uskoro probuditi. „Hvala ti,” šapnula je.