Korak do dna

5. poglavlje

Manon je do skoro bila tinejdžerka, izlazila je sa drugaricama, bila srećna, a njeni jedini problemi bili su boja novih noktiju ili momak koji nije obratio pažnju na nju. Manon je shvatila da ti problemi nisu ništa ozbiljno i da, ako ti drugarica smuva dečka koji se tebi svideo, nije problem, jer u tim godinama ništa nije ozbiljno. Želela je nazad onu opuštenost, da se zavuče u krevet u roze pidžamici i gleda seriju do jutra, da jede kokice, da opušteno hoda ulicom. Želela je nazad svoj život, a znala je da više nikada neće biti isto kao što je bilo. Ovo je postala njena nova stvarnost: mučenje, vređanje, zaključavanje u sobi, psihičko i fizičko zlostavljanje. Preko noći prestala je biti devojčica i postala žena. I sada, kada bi imala mogućnost da se vrati svom starom životu, znala je da više nije na nivou sa svojim vršnjacima. Oni sada izlaze, zezaju se, ljube se jezikom, pipaju se, opipavaju svoju budućnost, a ona sedi zaključana u sobi i čeka da je muž zaključa u drugoj sobi. Prvo je čvrsto okovana lancima koje Stefan ne planira nimalo da popusti; drugo, sama sebi je htela presuditi; i treće, ponovo je dobila novog muža i nije imala nikakvo pravo glasa. Naravno da se nije htela udati, pogotovo ne u ovim godinama, ali niko nije pitao za njeno mišljenje.

Manon je godinama bila udaljena od svoje porodice. Nikada se nisu okupljali na zajedničkim mestima, i niko od njih nije pokazivao preteranu brigu za nju. Gregor i Lev su joj bili rođena braća, a nije ih čak ni poznavala kako treba. Njena majka se posle rođenja blizanca “naljutila” na Igora kada je saznala da u Rusiji ima ženu i dete, i samo mu je decu poslala kao poklon. Igor je Leva i Gregora odgajao zajedno sa Stefanom i njegovom majkom, koja je pognute glave podnela čak i kada joj je u kuću doneo drugu ženu. Posle dugih deset godina, njena majka je ponovo ušla u život Igora i obnovili su vezu. Manon nije bila dete ljubavi, iako pamti da joj se Igor radovao dok je bila devojčica. To su možda i jedini pravi zagrljaji koje je dobijala, jedina toplota, koja je vremenom izgubila na značaju. Od majke nije dobijala zagrljaje, pažnju, lepu reč, apsolutno ništa. Ta žena je ostavila svoju rođenu decu na pragu svog dečka bez imalo kajanja. Nije se potrudila da ispravi odnose sa Levom i Gregorom, a prema Manon je bila još gora. Manon je često razmišljala o tome kako je bila usamljena, kako su njene uspomene na detinjstvo ispunjene prazninama i nedostatkom ljubavi. Nadala se da, uprkos svemu, uspostavi neki vid odnosa sa Levom i Gregorom, ali godine udaljenosti su bile velika prepreka među njima. Obojica su bila potpuno hladni i oprezni prema njoj, a ona nije stigla da svoju braću ni upozna pre nego što su ubijeni. Zato i nije verovala Borisu, koji joj je tvrdio da je dobro poznavao njenog brata Leva. Boris je radio kao obezbeđenje kod Stefana, postavljen kao Levov špijun. Boris je tvrdio da je Lev nešto malo pre njegovog ubistva radio na tome da Manon skloni iz svega ovoga i da je učini potpuno nevidljivom. Manon se prisetila da ju je jednom prilikom Lev blago stisnuo po ruci, to je bio jedini put da ju je Lev dotakao. Manon je znala da oni nikada nisu imali dublji razgovor, niti su se uopšte ponašali kao da su u srodstvu. Boris joj je objasnio da su od Leva i Gregora imala drugačija očekivanja nego od nje, i da Igor nije praštao svaki vid nežnosti i slabosti.

Boris je ušao unutra, kao i uvek spuštajući joj poslužavnik sa hranom. Ona se podigla u sedeći položaj, osećajući mučninu koja ju je pratila već danima. Menstruacija joj je izostala tri meseca, a ona nije tome pridavala veliki značaj, misleći da je stres uzrok tome. Nije mislila da je mogla ostati trudna one noći, pa o trudnoći nije ni pomislila.

„Kako se osećaš danas?” upitao je Boris.

„Ne dobro,” uzdahnula je, a u mislima joj se provlačila sumnja o trudnoći. Prvo je mislila da je to samo stres, ali mučnine su postajale sve nepodnošljivije. Nije bilo reči o virusu. Manon je pokušala da se seti čitave noći, ali zbog stresa i straha kojeg je preživela nije mogla da se seti da li je Konstantin te noći koristio zaštitu. Trudnoću je prvo otpisala, ali sada je morala da se pomiri sa tom mogućnošću i nešto preduzme povodom toga.

Taman što ga je htela zamoliti da na neki način diskretno nabavi test, Boris ga je spustio na stolić. Manon je samo slegnula ramenima, svesna da bi Boris mogao glavom da plati zbog ove sitnice. Iako se Boris pokazao kao neko kome se može verovati, Manon se nije potpuno opustila verujući mu. U tom trenutku, pomisli su joj odlutale ka Leonidu i Konstantinu.

„Šta se dešava s Leonidom i Konstantinom? Jesi li uspeo nešto da saznaš?” upitala je, dok su joj misli letele unazad, na požar koji ih je zadesio.

„Nisam čuo ništa konkretno. U bolničkim evidencijama nisu zavedeni. Čak ni kao nestali,” rekao je.

„Kako?”

„Verovatno su samo sklonili. U svakom slučaju, ne možemo znati.” Boris je znao da je situacija komplikovana. „Kod ovakvih situacija, često moćnici znaju da obrišu podatke iz evidencija. Pogotovo ako zdravstveno stanje nije stabilno, a imaju puno neprijatelja.”

„Dobro. Hvala ti.”

Nije znala da li da mu veruje, ali on je postao njena jedina veza sa spoljašnjim svetom, barem delimično. Čak i da joj je lagao, ona nije imala načina da to proveri. Na neki čudan način, prijalo joj je da razmeni par reči sa njim, jer se inače osećala kao da je u kavezu. Stefan bi je verovatno stavio u vlažni, mračni podrum, bez prozora, ali zahvaljujući Kirilu, njen kavez je lepo uređena soba koju uopšte ne napušta. Dani su joj se pretvorili u borbu za preživljavanje.

Nije želela trudnoću, posebno u ovakvim uslovima. Srce joj se stegnulo pri pomisli na to da bi mogla doneti bebu u svet pun bola i neizvesnosti. Na trenutak je zaboravila na sve što je prolazila. Fokusirala se samo na test. Ispunila je uputstva, a zatim čekala, nervozno se prebirajući po prstima. Nakon desetak minuta, nervozno je pogledala u rezultat. Dve crtice. Trudna. Nije želela ovo, ne ovde, ne u ovim uslovima. Ne sa muškarcem sa kojim je zatrudnela. Ne u ovim godinama. Nije želela bebu uopšte. Na sekundu joj je proletelo da bi Stefan mogao saznati za njenu trudnoću. Verovatno bi nasilnim putem izvršio abortus i to bi je koštalo života bebe i mogućnosti da ikada ponovo ostane trudna. Mogao bi je pretući i izazvati spontan pobačaj, ili je gurnuti niz stepenice. Nijedan od tih scenarija joj se nije dopao, ali nije joj se svidelo ni što je trudna. Manon je ponovo pogledala test u svojim rukama. Dve crtice, znak koji nije želela videti. U tom trenutku, frustracija ju je prevladala. S nervozom i besom, uhvatila je test i snažno ga stisnula. Plastika je pukla pod pritiskom, razbijajući se na komade.

„Ne, ne,” izgovorila je, gledajući komadiće kako padaju na pod.

Trudna. Ona je trudna. Trudnoća u njenim uslovima predstavljala je užas. Strahovala je od Stefanove reakcije za koju je znala kakva će biti. Ako procuri informacija da je trudna, Kiril bi mogao da “ispari” i onda je ništa ne bi spasilo od Stefana. Nije mogla ostati ovde, stomak će joj uskoro početi rasti. Trudna je oko tri meseca.

Sat vremena kasnije, Boris se vratio po poslužavnik i začudio se što je pojela skoro sve. Manon nije htela jesti, ali trenutna situacija je takva da je morala imati snage i za sebe i za bebu. Ponovo je razmišljala o abortusu, ali da je van ovih okovanih zidova, sigurno se ne bi odlučila za abortus.

„Jesi li trudna?” Boris je mirno upitao, u glavi već smišljajući neki plan da je sigurno izvuče odavde. Dugovao je to Levu.

„Ovaj… ne, nisam.” Manon tiho izgovori i podigne glavu. „Sreća pa nisam. Nisam baš za dete u ovim uslovima.” Mahnula je rukom, aludirajući na to da je zadržana protiv svoje volje i bez pardona ga slagala. Nije znala da li može da mu veruje, ali sigurno to nije htela proveriti tako što će naškoditi bebi. Nije mogla ni u mislima da izgovori tu reč „beba”.

„Pretpostavljam da je to dobro.”

„Sjajno je.”

„Moram da idem. Ne smem se dugo zadržati.”

Manon je klimnula glavom, a on je napustio sobu, ostavljajući je samu sa gorkom istinom.

*

Manon je imala dva dana mira da prihvati svoju novonastalu situaciju. Razmišljala je o begu, a jedina opcija joj je bio Kiril. Nije bilo mogućnosti da pobegne odavde, osim da je mrtvu iznesu. Manon je pogledala u Kirila. Odelo na njemu je crveno, poput vina, koje savršeno prija obliku mišićavog tela. Materijal je bogat i blistav, s finim detaljima koji upotpunjuju ceo izgled. Crvena boja daje dojam moći i samopouzdanja, dok njegovo lice, s izraženim čeljustima i zagonetnim pogledom, dopunjuje upečatljiv izgled. Kiril je stajao pred njom, a njegova prisutnost činila je da se oseća pomalo čudno.

„Razmišljaš kao mala ptičica da izletiš iz kaveza?”

„Nemam dovoljno jaka i izlečena krila da izletim,” rekla je tiho, tražeći načine da izbegne njegov zagonetni pogled.

Kiril se nasmejao, ali ni trunke radosti nije bilo u tom osmehu. „Bežanje nije rešenje, Manon. Da li misliš da samo tako možeš pobeći? Odakle ti ideja da možeš pobeći od mene?”

„Da pobegnem od tebe?” upitala je. „Nisam ja pored tebe, pa da bežim od tebe!”

Zakoračio je prema njoj i prstom uhvatio njen plavi pramen, vrteći ga oko prsta. Manon ga je mirno gledala.

„Razmišljala sam da pobegnem,” rekla je, nadajući se da će on pokazati malo empatije. Izraz njegovog lica bio je hladan, iako je imao neki polu osmeh na licu. „Do skoro sam imala srećan život, ali…”

Manon se povukla i ućutala, zadrhtevši kada je palcem nežno prešao po njenom obrazu. Palac je klizio po obrazu, spuštajući se do usana, nežno ih dodirnuvši palcem i rastvorivši ih.

„Usne su ti kao zrele višnje. Sočne. Crvenkaste.” Manon ga je zapanjeno pogledala. Sklonio je prst. Gledajući njene usne, pričao je promuklim glasom koji je njoj bio seksi.

Popela se na prste i uhvatila ga za glavu i grubo poljubila. Tim potezom iznenadila je njega i sebe. Kiril ju je uhvatio ispod guze i podigao, a ona je obavila noge oko njegovog struka. Mrsi joj usne, gotovo ih grubo pušta dok jednu ruku uvlači u njenu kosu. Povlači joj kosu pozadi, oslobađajući joj vrat, i otpočinje pohod usnama po vratu. Grize, sisa, ljubi, ostavlja tragove, a rukama prelazi po njenom telu. Manon oseća ugodan osećaj, drugačije od prvog puta, a opet iz istih razloga nudi voćku. Zadihano ga gleda mutnim očima, a na izrazu njegovog lica prvi put uoči istinit pogled.

„Stani, nemoj.” Uplete prste u njegovu kosu i povuče mu glavu gore.

Kiril se naslonio na zid. Još uvek je drži oko sebe. Prstima joj lagano prelazi po kosi i izusti:

„Neću.” Manon se nasmešila.

Držao je čitav minut uz sebe, a na kraju je spustio i poveo prema krevetu. Seo je pored nje, ali nije mogao odvojiti prste s njenog tela. Mazio ju je po leđima i kosi, i ona je naslonila glavu na njegovo rame. Prijala joj je nežnost koju joj trenutno pruža, ti dodiri, iako dolaze od osobe koju ne smatra dobrom, tako joj ugodno bilo. Nije se pokajala zbog poljupca, ali bi se sigurno pokajala da je bilo više od toga. Već jednom se opustila u odnosu s muškarcem koji joj ništa nije značio, a takva fatalna greška joj se nije ponavljala.

„Manon,” gotovo nežno ju je dozvao. „Odakle dolaze ideje da ubijam žene?”

„Od moga brata.” Manon ovoga puta iskreno odgovori. „Rekao je da prvo imaš odnose s ženama, a da im onda potom prerežeš grlo.“

„Interesantno.” Kiril je izustio.

„Šta je tu interesantno?” upitala je.

„Da li izgledam kao neko ko bi digao ruku na ženu?”

„Ne, trenutno ne,” rekla je Manon. „Sve to može biti lažna slika o tebi. Zgodan si, privlačan, bogat i sav taj kalup. Imaš dovoljno moći da uradiš šta god želiš, a da zbog toga ne platiš.”

Manon je nastavila: „Dovoljno toga sam ja preživela da znam da lepo lice i kulturno ponašanje u javnosti ne znače dobrotu.”

Kiril je prestao da je miluje, ozbiljno je pogledajući, i još ozbiljnim glasom rekao: „Žena je umrla u mom krevetu, to je cela istina, a ne onako kako ti znaš.”

„Kako?”

„Ta devojka i ja smo bili u vezi bez obaveza, preplavljeni uzbuđenjem. U jednom trenutku, ona je zastala, a ja sam primetio promenu i odmah se povukao, ali bilo je kasno. Srušila se, prestalo je srce da joj kuca, dok sam još uvek bio u njoj. Pozvao sam hitnu pomoć, ali već je bilo kasno. Dok sam čekao, pokušavao sam da je oživim, ali nije imala pulsa. Kada su lekari stigli, procenili su situaciju – zastoj srca. Iako ništa ona za mene nije bila, osećao sam se loše i nisam mogao doći sebi.”

Manon ga je zaprepašteno gledala.

„ To je cela istina! Možeš da mi veruješ ili ne, ali svejedno ćeš se udati za mene. A ja ne želim da me se plašiš.” Glas mu je bio hladan, ali ponovio je , pomilovao po kosi kao da je dobar pas.

Nije mu poverovala. Uopšte više nije znala šta je istina, a šta ne.

„ Ne znam u šta da verujem. Ne poznajem te !”

„ Ne tražim da mi veruješ. Uverićeš se sama u to da ja ne dižem ruku na ženu .”

„ A kako onda žmuriš na to da Stefan mene udara ?” Naglo je ustala iz kreveta. „ Da on mene šutira, udara mi glavom o vrata, deli kao parče kolača, šamara kada mu nadođe, govori mu da mu polni organ diže na mene, posmatra me kao muškarac !”

Kiril zažmuri, stiskajući oči. „ Da li je ?”

„ Nije! Ali zar misliš da je to bitno pored svega ostalog što radi? Zatvorena sam u ovoj sobi, ponekad me izgladnjuje, udara me, stoji mi pored kreveta dok misli da spavam. Zar ovo sve nije dovoljno? A ja ovo trpim sa samo sedamnaest godina. Zato više nemoj da me pitaš da li mi izgledaš kao neko ko ne bi digao ruke na ženu. Stefan izgleda kao da ne bi zgazio ni mrvu , pa je opet pregazio i slona .

Kiril je zatvorio oči. „ Kako da verujem u to? Sve izgleda bezizlazno .”

„ Bezizlazno ?” ponovila je, gnev joj se skupio u glasu. „ Nemaš ti ništa pojima! Drži me u ovoj sobi kao u kavezu, i jedino kada me pusti je to kada ti dođeš. Servira ti lažnu sliku o sebi, i o meni… i misliš da je meni sve to bitno? Ne, nije! Ja samo želim slobodu od njega .”

Kiril ju je uhvatio za dlan i blago stisnuo.

„ Nisam rekao da ti ne verujem.”

„ Aham. Ne moraš.” Promrmljala je. „ Da li si slep pokraj zdravih očiju da ne vidiš u kakvim uslovima živim? Ne želim da se udam za tebe!”

„ Veruješ li ti meni?”

„ Ne.” Izustila je istinu. „ Za sada ne. Ali ako mi dokažeš da mogu da verujem, verovaću ti.”

Kiril je palcem mazio njenu ruku. Njeno lepo lice izgledalo je tužno i izmučeno, pomalo bledo, ni traga od one divlje devojke koju je upoznao.

„Ne želim da se udam za tebe, Kiril,” ponovila je tiho. „Ne želim da jedan kavez zamenim s drugim. Da budem senka u tvojoj kući.“

Kiril je stisnuo njenu ruku, a ona se trgnula.

„Neće biti tako. Ako se udaš za mene, bićeš moja žena. Ti ćeš biti slobodna, bićeš srećna. Nikada nećeš biti moj zatočenik.”

„Kako možeš da mi obećaš nešto što ne znaš da li možeš da ispuniš?” upitala je, pogled joj bio pun sumnje. „Misliš da mi možeš pružiti drugačiji život nego što sada imam? Da se nećeš posegnuti da svoju moć demonstiraš nad mojom nemoći? Da nećeš možda i ti da me udaraš kada ti nije po volji?”

Kiril je duboko uzdahnuo, shvatajući da je Manon u pravu. „Manon, nisam ja za prazne reči i raspšena obećanja koja ostaju da vise u vazduhu. Ne znam šta može da se dogodi. Ali znam da nikada neću posegnuti ruku da te udarim.“ Glas mu je bio tih.

„Neću te udariti, Manon,”

rekao je Kiril, njegove reči su zvučale tako iskreno, a njegove oči su bile pune iskrenosti. „Nikada te neću udariti. Znam da ne možeš da mi veruješ, posebno zbog glasina koje me prate.”

Manon je ćutala, gledajući ga ispod obrva. Kiril se trudio da je ubedi u svoju istinu, a ona je svoju gorku istinu držala u sebi. Oko nje okružili su muškarci na izgled opasni, i nije znala kome je trebala verovati. Boris se trudio da joj olakša dane u ovom kavezu i da pronađe izlaz, ali njegova moć nije bila dovoljna. Dok je Kiril imao dovoljno moći da uradi šta god želi, to ju je stravično plašilo. Kiril ju je podigao u svoje naručje i ona ga je zagrlila oko vrata, spuštajući glavu na njegovo rame. Nežno, gotovo jedva dodirivši, svirao je osetljive note prstima po njenoj kosi. Podigla je glavu prema njemu i on je nežno spustio usne na njeno čelo. Zadržao je usne par trenutaka, i ona je zadrhtala.

„Ja tebi verujem. Zato ti dajem obećanje, da ti on više neće nauditi.”

Manon je klimnula glavom. Ostao je još neko vreme tako i onda je spustio je na krevet.

„Ima još nešto.” Tiho je rekla. „Ali o tome ćemo razgovarati tek kada budem mogla da ti verujem.”

Kiril je kratko klimnuo glavom i izašao iz sobe. Spuštao se niz stepenice i zastao pored Borisa koji ga je gledao sa strahom.

„Donesi čekić.” Mirno je izustio.

„Molim?”

„Kažem, donesi čekić.” Ponovo je rekao, ovog puta oštrije, i Boris je brzim korakom otišao po potrebnu stvar. Tri minuta kasnije, pružio mu je čekić i Kiril je hodao prema kancelariji.

Bez kucanja je ušao unutra. Stefan je sedeo na stolici, a na kolenima devojka plave kose, dudlala mu je kitu, a on je režao. Stefan je previše snažno povukao devojku za kosu i ispraznio se u njena usta. Gotovo se trgnuo kada je neko jako otvorio vrata.

„Ne ulazi bez..” viknuo je, ali se zaustavio kada je na vratima ugledao Kirila.

„Izlazi, plavušo.” Obratio se devojci koja je još uvek čučala na kolenima, ne shvatajući da je ovo jasni znak da pokupi svoje stvari i zbriše.

„Šta je toliko važno da me prekidaš u sred pušenja?” izustio je Stefan, a devojka se napokon pomaknula i ispustila kitu iz svojih usta.

„Ne zanima me što nisi iskoristio vreme do kraja – plati.” Devojka je rekla i pružila dlan. Stefan je iz džepa izvukao novčanicu i spustio joj na dlan. „Pozovi me ponovo.” Zapredela je kao mačkica i mazno se uvijala, hodajući na visokim štiklama prema vratima.

„Obuci se! Ne želim da gledam u tvoj polu spušteni kurac!” izustio je Kiril. Kada mu se devojka približila, naježio se koliko ga je podsetila na Manon. Ista boja očiju, ista boja kose, pune usne, doduše izgled postignut operacijom, ali tako jezivo je ličila na Manon.

Kada je devojka izašla, Kiril se približio Stefanu i mirnim glasom rekao: „Ispruži desnu ruku.”

„Molim?” pomalo zbunjeno je izgovorio Stefan.

„Nemoj da ponovim!”

Stefan je pružio ruku na sto, a Kiril je podigao čekić, koji je skrivao iza leđa, i udario ga snažno po prstima. Stefan je vrisnuo, gotovo procvileo od boli. Kiril je čekić usmerio prema glavi. Stefan je još uvek vriskao od bola, a njegov vrisak je ispunio prostoriju i mogao se čuti daleko.

„Prvo na Manon više da nisi podigao ni mali prst, inače ću ti lomiti sve prste i kada zarastu ponovo ću ih lomiti. Ne teraj me da ti ovim čekićem sada slomim i prste na drugoj ruci,” izustio je, a Stefan ga je bledo posmatrao.

Stefan je progutao knedlu, suva usta mu se otvorila, ali nijedan zvuk nije izašao. Oči su mu bile uperene u čekić koji je Kiril držao u ruci.

„Znaš li ti uopšte ko sam ja?” promrmljao je Kiril, glas mu je bio tih, ali pun preteće hladnoće. „Ako veruješ u sranja koje si ispričao Manon, onda razmisli šta sve mogu tebi da uradim.”

Stefan je pokušao da progovori, ali mu se glas zaglavio u grlu. Samo je klimnuo glavom, potvrđujući da je shvatio.

„Čisto da razjasnimo, nijednu ženu nisam ubio! Dok sam kresao još jednu kurvu nizu, osetio sam da joj nije dobro. I dok mi je još kurac u njoj, ona je umrla od zastoja srca.”

Stefan je bledo gledao u njega, dok je Kiril namerno držao čekić u visini njegovog čela.

Kiril se nasmejao, ali to nije bio prijatan zvuk. Više je ličio na zvuk zveri u kavezu.

„Dobro. Znači, razumeo si. I zapamti, ako ikada ponovo podigneš ruku na Manon, nećeš imati samo slomljene prste. Neću se zaustaviti dok te ne uništim.”

Kiril je spustio čekić, ali ga nije odložio. Stajao je tako, nadvijen nad Stefanom, i gledao ga s mračnim pogledom. Stefan je osećao kako mu se noge tresu, a više od svega je osećao bes. Kiril je pokleknuo pred Manon, kao što je Stefan očekivao. Manon je imala čari, onaj nevini izgled anđela, lepo lice, sjajne građe, i svaki muškarac je padao na to.

„Manon uzimam sutra. Neka se spremi.”

Stefan je nemoćno klimnuo glavom.

„Rekao sam joj ono što sam čuo, red je da upozorim svoju sestru,” rekao je Stefan.

„Stvarno? Red je?” Kiril se lažno iznenadio.

„Pretpostavljam da je red da je povremeno tučeš?”

„Manon uvek govori istu priču svima. Nikada nisam digao ruku na nju, sve što ona govori je puka laž. Ne želi da se uda za tebe, jer je ludo zaljubljena u Konstantina, iako zna da je moj neprijatelj. On se zbližio sa njom da bi meni naudio, ali ona to nije u stanju da vidi, pa meni iz inata laže i petlja.”

Kiril bi u ovo, donekle, i poverovao, da nije video ono što nije video.

„Ima smisla šta govoriš.”

„Naravno da ima smisla.”

„Kada je počeo da ti se diže na nju? Drkaš na nju kao da si tinejdžer!” Kiril ga je optužio, a Stefan je samo što je krenuo da se brani, Kiril je podigao ruku i zaustavio ga. „Devojka od malo pre je ista Manon, kao preslikana. Tako da nemoj da sereš.“

„Šta tebe boli kurac? Jebote, do skoro si pričao sa njom kao da je divlji pas, kojeg treba da se pripitomi!”

„ Dao si je meni! I ja ću da radim šta god hoću.” Kiril je rekao.

„ Manon će te jednog dana srediti i sa tobom nahraniti pse, koliko te jako “ ceni ”, a ti meni ovde držiš pridike šta ja radim sa svojim vlasništvom.”

„ Mojim! Ne, tvojim! Ona je od sada moja.

„ Jebote! Uzmi je, pa je vodi. Svakako nije vredna ničemu. Stefan je rekao, a Kiril je podigao čekić i snažno lupio po Stefanovim već slomljenim prstima.

Kiril ga je ostavio da vrišti u bolovima i mirno izašao iz sobe.