6. poglavlje
Stefan sedi na stolici, bolno se grčeći. Njegova ruka je neprirodno zakrivljena, koža blago modra i otečena. Svaki pokušaj pokreta donosi mu oštru bol, a suze mu naviru u oči. Pored njega leži čekić, alat koji je uzrokovao ovu tešku povredu. Znao je da mora potražiti pomoć, uprkos tome što ga je bol paralizovala, nije mogao prestati razmišljati kako će ovo naplatiti Kirilu i došao je na savršenu ideju. Frustracija ga obuzima; oseća se bespomoćno, kao da je u zamci.
Pokušava da se pribrati, da smiri disanje, ali svaki uzdah izaziva nove valove bola. Kiril je izašao pre pet minuta, i konačno je čuo korake. U prostoriju je ušao Boris, uz njega dva člana obezbeđenja u tamnim odelima.
„Šta se desilo?” pita momak s leve strane od Borisa, a njegov glas je ozbiljan. Stefan jedva uspeva da progovori, bol ga ometa, ali uspeva reći: „Povredio sam se… čekić.”
Borisu je bilo jasno da je to uradio Kiril. Zato nije prvi reagovao, ali obezbeđenje odmah reaguje, brzo uzima telefon i poziva hitnu pomoć. Stefan oseća kako mu se srce smiruje, jer pomoć dolazi uskoro. Položaj u kojem se nalazi je isuviše bolan, pa se Boris brine da se ne pomera previše. Nakon nekoliko minuta, čuje sirene u daljini. Stefan oseća olakšanje, ali bol ostaje prisutan. Hitna pomoć konačno dolazi, a medicinski tim izlazi iz vozila sa opremom. Boris i obezbeđenje povlače se, omogućavajući medicinskom osoblju da pristupi Stefanu.
„Šta se dogodilo?” pita medicinska sestra dok se spušta pored njega. Stefan se trudi da objasni, ali bol ga ponovo obuzima. „Slomljena ruka… čekić,” promuca.
Tim reaguje brzo. Jedan postavlja stetoskop, dok drugi priprema imobilizaciju. Potom mu postavljaju udlagu, a Stefan oseća olakšanje i bol istovremeno.
Stefanu je bolnica mirisala na bolest, lekove, onaj užasan osećaj beline, pa se osećao kao da je u nekom drugom svetu. Dok su ga vozili na rendgen, nije pokušao da zamisli kako će izgledati njegova ruka u gipsu, nego kako će se osvetiti Kirilu za njegovu slomljenu ruku. Rendgen je potvrdio ono što je i Stefan već znao – slomljena ruka, prsti i šaka. Lekar je objasnio da će mu staviti gips do lakta, kako bi se sve lepo sraslo. Gips je bio hladan i težak, a on se osećao kao da je zarobljen u gipsu. Osećao je kako mu je ruka postala deo nečega čvrstog i nepokretnog. Gips je bio beo, s crnim linijama koje su se protezale duž njegove ruke, od prstiju do lakta. Osećao je bes koji se uvlačio u svaki deo njegovog bića, dok su mu pričali o oporavku i rehabilitaciji. Dok je sedeo na krevetu, pritisnut težinom gipsa, zamišljao je plan. U njegovoj glavi, svaka scena se odvijala kao film: Kiril, nesvestan onoga što dolazi, dok Stefan lukavo čeka sutrašnji dan. Čak i u ovom stanju, Stefan je uspeo da osmisli različita rešenja za Kirila, ali najbolje rešenje je da iskoristi Manon. Manon je zamka koju Kiril neće očekivati, barem ne tako brzo. Dok je slušao lekare o svom oporavku, maštao je o osveti. Njegovo srce bilo je ispunjeno mračnom odlučnošću da Manon pati, a samim tim i da se reši Kirila, za kojeg nije očekivao da će pokazati naklonost prema Manon. Očekivao je da prema njoj bude loš, da joj pokaže onu lošu nasilnu stranu, da je udara, vređa i da njen svaki dan prolazi u novom paklu. To je trebala biti osveta za Manon i njenu odvratnu majku.
*
Kostantin je ponovo sanjao plavu devojku duge kose, koju je ostavio u požaru. U snu leži na tlu, dim mu guši pluća, a plamenovi plešu oko njega kao da žele da ga povuku u svoju vatru.
U košmaru, ona se pojavljuje, Manon svetli usred tame. „Zašto me nisi spasio?” pita, sa mešavinom bola i gnjeva.
Kosta oseća kako mu se srce stegne. Gledajući je, oseća krivicu koja ga razara, kao da ga dim iz prošlosti guši još jače nego u plamenu.
„Kada sam izašao iz sobe, osetio sam dim, vratio sam se i rekao ti da izađeš. Rekao sam kuda da se izađeš i bio sam siguran da si izašla. U tom trenutku najvažnije mi je bilo da pronađem brata,” šapne. Pokušava da joj priđe, ali dim ga ometa, a plamenovi je ponovo progutaju.
Svake noći san ga vraća na isti trenutak. Kostja oseća njene ruke koje se protežu ka njemu, ali ne može da je uhvati. Njene plave oči, pune straha i suza, njene pune usne koje ga mole da se vrati po nju. Mogao je da učini više za nju, ali instinkti su mu govorili da prvo treba da spasi brata.
Probudi se okupan u znoju, ceo je mokar, kao i svaki put. Oseća ogromnu težinu na svom srcu. Zrak svetlosti kroz prozor čini se previše surovim naspram tame koja ga progonila u snu. Krivica ga gura u naručje samoće.
Trebao sam da je izvedem na sigurno. Da je spasim.
Svako jutro to govori sebi. Nije znao da li je ona živa, ili mesto gde je bila, sada je samo ruševina. Uvek mu je pred očima slika plave devojke koja nestaje u plamenu, a njeni glasni krici paraju mu uši. Svaka noć mu je nova borba sa demonima prošlosti. Ne zna kako da pronađe mir dok ga plava devojka proganja, neprekidno oseća njenu bol. Svaki dan se budio s tom istom težinom u grudima. Plava devojka je postala njegova propast. Oseća je na svakom svom dahu i večno će se kajati zbog toga što ju je ostavio da se snalazi sama, iako je znao da nije u dobroj situaciji. Kajao se i što je bio odvratan prema njoj, uzeo njenu nevinost i jebao je kao da je kurva. Ona je tražila izlaz od brata koji je zlostavljao, iako je on to dobro znao, uzeo je njenu ponuđenu jabuku i zagrizao je.
Nije se pokajao što je spasio Leonida. Leonid je preživeo, ali ožiljci su mu ostali na koži, i još uvek se nije oporavio. Leonid je izgubio deo sebe, a Kostja kao da je izgubio jedan delić duše. Ta paklena noć u požaru skoro mu je oduzela brata i njegov život. Svaki put kada pogleda brata u zavojima, zna koliko je loša odluka što su otišli tamo, i svaki put vidi malu plavu devojku. Sanja o plamenu, o dimu, o njoj, njenoj plavoj kosi i beloj haljini, sanja kako čuči pokraj njega i drži svoj ledeni dlan u njegovom, i on joj blago uzvrati stisak. Probudi se u znoju, srce mu lupa kao da će iskočiti iz grudi. Tada se trudi da se sabere, da vrati u stvarnost, u njegov surov i hladan svet. Ali njegova surova stvarnost ga ne smiruje. Devojka ga proganja, poput duha, ona je nevidljiva nit koja ga veže za prošlost. Ne može da se oslobodi tog tereta, ne dok je ne pronađe.
„Košmari ne prestaju?” Podigne glavu prema vratima i na njima stoji njegov drugi brat, prekrštenih ruku. „Vrištao si i dozivao njeno ime. Kao i svaki put.“
„Ne prestaju,” izgovorio je, besan što ga je obuzela tolika slabost da oseća krivicu za nešto što nije bio ni kriv. Svako na njegovom mestu bi spasio svog brata, pa bi onda gledao da pomogne ostalim ljudima, ako je moguće.
„Mogu sada da prestanu, mali brate,” oblikovao je usne u mali osmeh. „Jedan naš doušnik je sreo Stefana u Sankt Peterburgu i podigao šta? Uvukao se u dupe Medvedovu, toliko da je ovaj pristao na saradnju sa njim.“
Kostantin je raširio oči u neverici, poznavao je Kirila, pa mu ova saradnja nekako nije išla uz njega, jer je Stefan teška ljiga.
„ Iako je Stefan lagan zalogaj za nas, ispostavilo se da je teška ljiga i da je poput mačke, uvek se nekako izvuče. Zajedno sa Kirilom, postaje moćni igrač. Odgovorio je Konstantin, osećajući još uvek posledice Stefanove ljigavosti. „ Ako je Medvedov pristao na saradnju sa njim, sigurno mu je ova ljiga ponudila mnogo toga .”
„ I jeste .” Odgovorio je mirno, posmatrajući Konstantinovo namršteno lice.
„ Ponudio mu je ono što nas dvoje nikako nismo hteli, pa je Leonid bio primoran da je on uzme, a ipak si je uzeo ti .”
Kostja se trgnuo na njegove reči. Manon je živa. Prvi dokaz da nije stradala u požaru.
„ Evo dokaza ,” pružio mu je koverat i Kostja je odmah otvorio. „ Juče sam dobio informaciju da je u Stefanovoj blizini jedna niska plavuša, što je asociralo na nju, ali dok nisam proverio , nisam ti hteo ništa reći .”
Kostja je izvadio dve slike, kao živi dokaz da nije stradala u požaru.
Manon je na prvoj slici prikazana u sobi, oči su joj suzne i umorne. Njena haljina je neuredna, a ruke pritisnute na kolenima, kao da se pokušava zaštititi od onoga što je okružuje . Izgledala je slomljeno, više nego onda, lice joj je odavalo bol, i ko zna šta je sve trpela.
Na drugoj slici, napolju, njeno lice je ispunjeno tugom. Iako je okružena prirodom, izgleda izgubljeno i preplašeno, kao da ne može da se raduje slobodi koju pruža okruženje.
„ Izvor je jedan od momaka koji su prethodno bili obezbeđenje Levu. Šta više, tačno zna gde se nalaze, jer je on taj koji je ove slike poslao .”
„ To može biti zamka .”
„ Mogla bi biti. Ali, u zamenu za informaciju , tražio je pare i dva pasoša za sebe i Manon. Izgleda da ovde nije u pitanju izdaja, nego da se zaljubio u nju, pa na sve načine pokušava da je spasi .
Kostja je tapkao po slikama na stolu, osećajući da ga krivica sve više pritiska. Znao je da Manon traži izlaz iz njene situacije
, i da neće birati sredstva da dođe do onoga što želi. Do nedavno je on bio njen izlazak iz te situacije, sada je znao šta je sve sposobna da učini da bi se spasila. Zato je sa te strane bio potpuno miran.
„ Znaš, možda sam mogao da sprečim sve ovo… da je spasim tokom tog požara, ali birao sam ono što je meni bitnije – brata .”
Kostja je hiljadu puta razmišljao o tome šta bi se dogodilo da nije bilo tog požara, koji je promenio stvari u njihovim životima. Dobili su nevidljivi nož u njihovim rečima i veliku opomenu , iako su najjači , da ne smeju da se opuste.
„ Isto bih uradio na tvom mestu. ” Brat ga je pogledao sa razumevanjem. „ Iako ju je Leonid izveo napolje, nismo sa sigurnošću mogli znati da li je ona živa.”
„ Moram je pronaći, čak i ako je to zamka. Moram . “
„ Zašto želiš da je pronađeš, da olakšaš svoju krivicu? I šta kada je pronađeš? Šta će onda biti ?” Upitao ga je potpuno mirno.
Šta bi ti radio sa Anjom da je pronađe š?” Kostja ga je upitao.
„ To nije isto !”
„ Nije. Ti Anju voliš, a ja samo želim da se uverim da je Manon dobro
.”
.
„ I šta onda? Pustićeš je, a Stefan će je pronaći ili će se sama vratiti njemu. Ponovo će birati vuka za sebe, kao da je bela ovca koja ne zna da je u opasnosti .“
„ Zašto nisi bio tako ažuran da pronađeš Anju ?”
„ To nije čak ni njeno pravo ime ! Lupio je rukom o sto i besno pritisnuo kroz zube: „ Ona je nepostojeća, udaljena, ko zna gde, daleko od mene. I misliš da je dosada ne bih pronašao da mogu ?”
Kostja se spustio loptu, svestan da je bratu stao na slabu tačku. Ako je imao jedini žulj, onda je to bila Anja. Devojka koja ga je zavela, osvojila, a onda potpuno nestala, kao da nikada i nije postojala na ovoj planeti. Kao da je on sve to izmislio u svojoj glavi.