9. poglavlje
Kiril je pokušao da se oslobodi nečega čudnog što ga je obavijalo. Umorno je posmatrao Manon; njene plave oči činile su mu se hladnima, kao da to nije bila ona devojka koju je upoznao. Manon je stajala iznad njega kao sudija i izvršitelj, kao da je čekala da on umre.
„Zašto? Zato što si mi to uradila? Zato što sam saznao za tvoju vezu sa Stefanom?” uspeo je konačno da progovori, a glas mu je, kao da nije bio njegov, jedva čujan i pun prezira. U Kirilu je brujala bes, a sopstvena nemoć ga je slomila.
„Jer nemam izbora,” sada njen glas nije bio hladan. „Zar ne vidiš? Ovo je borba za opstanak, a moja beba i ja ćemo sve da preživimo. Ubiću ljude ako treba, da ova mrvica ugleda svetlost dana. Izdaću svakoga i učiniću bilo šta samo da uspem da odem odavde. Zato nemoj da pretvaraš da je ovo nešto između nas, jer nije, nije.“
Kiril je osetio da mu se vid sve više magli. U tom trenutku shvatio je da ga je nasamarila maloletna devojka i uspela da uradi ono što su njegovi neprijatelji preželjkivali – držala je njegov život u šaci. Stefanove igre i spletke dovele su ga do ovog stadijuma, a Manon je, poput pravog moćnika, igrala mračnu igru, bez obzira na to što su svi oni bili na korak do dna.
„Mogu da poverujem da veza između vas nije prava i da je sve njegova igra, ali zašto mu onda pomažeš?”
„Nemci su tražili od Ruskinja da obuku bele haljine kao simbol milosti, a onda su ih streljali, Kirile. U ovom svetu, gde se pravda gubi, moramo se boriti za sopstvenu sudbinu, moramo biti jednako loši, poput njih,” mirno je izgovorila Manon. „Da je ovo 1942. godina i da je Sankt Peterburg Lenjingrad, radije bih obukla neku belu haljinu kao simbol milosti i svesno otišla na streljanje nego živela sa Stefanom.“
Kiril je na trenutak zaćutao, šokiran težinom njenih reči. „To nije rešenje.”
„A šta mi tačno predlažeš? Da čekam svoju sudbinu i da se prepustim večnim mukama? Da se molim za spas koji nikada ne dolazi? Ili sam možda trebala da odem sa tobom u posve drugačiji kavez od ovog trenutnog?” Manon je povisila ton.
„Nije ovo film, nego stvarni život. Zato nemoj da zameriš, ali pregazila bih i rođenu majku da spasim svoje dete. Ti si samo kolateralna šteta, kao što sam i ja tebi bila.”
Manon je stajala pored Kirila, mirno ga posmatrajući, potpuno svesna da je preterala sa dozom, jer se njegova slabost polako pretvarala u stanje bez svesti. Nije se osećala loše zbog toga, jer je to trebalo da joj donese više slobode. To joj je moglo omogućiti beg. Jer njen stomak će uskoro krenuti da se primećuje, i pre nego što bude primetan, i Stefan nasilno izvadi bebu iz nje, morala je da pobegne. Vrata su se naglo otvorila i Stefan je uleteo u sobu. Njegovo lice je bilo izobličeno od besa ugledajući Kirila u polusvesnom stanju. Kiril je trebao biti na nogama i nasrnuti na Manon, a Stefan je trebao da je “spasi” od njega. Očito nešto nije dobro krenulo, jer je njegov plan promenio svoj pravac.
„Šta si mu jebeno uradila?” viknuo je, a njegov glas se proširio poput munje.
„Trebala si da ga uspavaš, a ne da ga ubiješ!”
„Nisam htela da povredim! Samo sam… samo sam mu dala ono što si tražio. I realno, nisam znala da će ovako reagovati,” nevino je slegnula ramenima.
„Ne, ne. Ti si poludela!” Stefan je zakoračio bliže njoj, a njegov ton bio je pun pretnje. Zgrabio joj je ruku dok se ona otimala, ali on je jako stegnuo i drugom rukom otvorio unutrašnjost prsta. „Sve si sipala? Budalo!”
Naglo joj je pustio ruku i istom rukom je stegnuo za vrat. Njegova šaka obujmila je njen tanki vrat, stegnuvši ga sve snažnije. Manon se borila, grbela, mlatarala rukama, boreći se za dah. Stefan je osetio koliko je srećan u tom trenutku. Osećajući njen mali tanki vrat oko svojih prstiju, pomutilo mu je sve od snažne želje da se zakopa u nju i uzme je. Naglo je pustio vrat i gurnuo je; Manon se zateturala i pala preko Kirila, koji je bespomoćno posmatrao scenu. Nije mogao da joj pomogne, zapljusnula ga je gorka realnost. Manon je jedva disala, vrat ju je boleo od silnog stiskanja, pokušavala je da dođe do daha.
„Glupačo! Misliš da možeš da se igraš sa mnom?” Stefanu su se oči punile besom.
Kiril, koji je ležao u polusvesnom stanju na podu, borio se svom snagom da ostane pri svesti i ustane, ali nije mogao ni da se pomeri. Manon je pala preko njega, a on nije osećao ni njenu težinu na sebi.
Stefan nije samo vikao – naglo je skinuo kaiš sa pantalona, a Manon se trgnula kada je shvatila šta joj sledi. Zakoračio je prema njoj, držeći kaiš u ruci, njegovo lice bilo je pomešano sa besom i željom.
„Misliš da možeš da se igraš sa mnom i da to neće koštati, a?” rekao je kroz zube, stegnuvši kaiš čvrsto, uživajući u njenom preplašenom izrazu lica. „Zaboravljaš da si moje vlasništvo. Glina u mojim rukama, koju mogu oblikovati kako god želim.”
Stefanu je bilo još lepše što je ležala preko Kirila, koji se na neki čudan način držao živim. Bolesno mu se svidela pozicija u kojoj se njegova plavuša nalazila. Nije mogla da se brani, jer ju je zarobio i uz grube reči naterao da se okrene:
„Okreni glavu prema Kirilu i digne dupence gore, ili ćeš dobiti po licu!” viknuo je. „Ne želim da unakazim tvoje lepo lice.”
Manon nije to učinila i podigao je kaiš u vis prema njenom licu. „Ne iskušavaj me!”
Manon je osećala da joj snaga polako popušta i da neće moći još dugo da izdrži ovo. U njoj se rodila odlučnost, jer ovoga puta nije bila sama i nije mogla dozvoliti Stefanu da je slomi – ne sada, nikada više. Okrenula se i nagnula kako je tražio, ruke naslonila na Kirilova prsa, a lice tačno ispred njegovog. Stefan se odmaknuo da pogleda prizor pred sobom. Manonine grudi su bile naslonjene na Kirila, a guzica visoko dignuta u zraku. Na samu pomisao da će joj kaišem ispljeskati guzicu i onda je pojebati dok leži na Kirilu, mutio mu je razum i dizao kitu. Manon je osećala kako joj podiže haljinu do struka i spušta gaćice. Nije mogao da joj to učini, odbijala je da poveruje. Stefan je nežno spuštao gaćice, osećajući ogoljenu kožu pod prstima. Dlanom je prešao po goloj koži, konačno ju je imao pod prstima, divio joj se.
„Jedan.” Stefan je rekao promuklo.
Manon je stisnula zube, osećajući snažan udarac kaiša kao plamen na svojoj koži. Udario je jednom, pa još jednom, i brojao svaki udarac, tačno po deset na obe polutke. Manon je osećala snažan bol, ali kada je prestao da je udara i krenuo da je prstima mazi po goloj zadnjici, to joj je bilo gore od svakog udarca kojeg je zadobila. Kirilu su oči bile zatvorene, ali nije moglo da joj promakne suze koje su mu se spuštale niz lice. Nije mogao da se pomeri; da je mogao, pomogao bi joj. Lično, ona ga je dovela u tu situaciju. Manon je vrisnula kada joj je Stefan raširio naglo noge i prstima krenuo prema njenoj unutrašnjosti. Ona je naglo skupila noge i tako zarobila njegovu šaku između njenih butina. Tim potezom naterala je Stefana da je slomljenom rukom u gipsu udari i da se nadvije nad njom i kaže:
„Ili ćeš pustiti da uzmem od tebe šta želim, ili će ovo ići putem koji ti se itekako neće dopasti!”
„Ne!” vrisnula je kada joj je nasilno rastvorio skupljena kolena i kaišem prešao po njenoj unutrašnjosti. Koža je bila neugodna, a njegova ruka ju je čvrsto držala na mestu. Svesna da ne može ništa da uradi, osim da mu se prepusti, jer će svakako uzeti ono što želi od nje.
„Prvo ću istući po maloj pici, a onda te takvu jebati!”
Kiril je ispustio poslednji dah kada je Manon glasno vrisnula i ispunila jecajima prostoriju. Gledala je u njegovo lice koje je izgledalo kao da samo spava. Kiril je umro u suzama, boreći se za život, dok je na njemu ležala devojka koju je Stefan kaišem udarao po zadnjici. Manon se trgnula i nagnula ruku prema Kirilovom džepu i napipala džepni nožić. Stisnula ga je jako u svoju malu šakicu. Manon se, sebi nekom natprirodnom snagom, uspela izvući iz Stefanovog stiska i naglo ustala sa Kirila. Stegnula je nožić u ruci i brzim pokretom snažno ubola u Stefanov stomak. Stefan je osetio bol u donjem delu stomaka, pa šokiran obrtom situacije ispustio kaiš. Manon nije čekala ni sekunde, ugrabila je kaiš, zamahnula i udarala ga gde je stigla. Nastavila je da ga udara i sada je on bio taj koji nije mogao da se odbrani od nje. Ruka mu je bila ranjena, a ona ga je džepnim nožićem krvnički udarala svom svojom snagom gde god stigne. Snaga ga je popuštala i savio se na kolena od bola. Manon ga je udarala brzo i ovog snažno ga pogodila kožom po licu.
„Nema potrebe za strahom. Barem ne, dok ide onako kako sam ja zacrtala. Nemaš ti tu sposobnost. Nemaš ti tu sposobnost da se boriš za mene, a tek protiv mene. Ti si samo pijun u mojim rukama. Jer prokleto bolesno želiš.“ Manon je vrisnula i sada umorno udarala po njemu. Stefanovo udaranje nje trajalo je manje od pola minuta, a činilo se kao večnost.
„Oduzeo si moju dečiju nevinost! Zapalio si moju dušu iznutra! Uništio si moju dobrotu! Bila sam dete. Potpuno sama. Nezaštićena. Video si priliku i iskoristio. Sada je potpuno drugačije. A sada više niko nema moći da me zaustavi. Pa ni ti!” Manon je ispustila kaiš umorno. „Bolesni stvore!“
Nije mu mogla dozvoliti da je siluje. Ne i to. Lice mu je bilo zavijeno krvlju, dok je sada bespomoćno ležao na podu otvorenih očiju i pogledom molio za milost. Nagnula se nad njim i naglo izvukla nožić iz njega, na što je Stefan proizveo bolan uzdah. Njene ruke su bile potpuno krvave, a bela haljina i lice pokrivene sitnim kapljicama krvi. Vrata su naglo otvorena i Boris je ušao unutra. Gledao je pred sobom užasnu scenu. Manon je stajala podignutih haljina na struku i spuštenih gaćica do članaka, u ruci je držala džepni mali nož i bledo gledala u jednu tačku. Stefan je krvav, otvorenih očiju, ležao na podu, a u njegovoj blizini Kiril zatvorenih. Boris nije znao kako da Manon izvuče osim da je dodirne po ramenu. Ona je naglo okrenula glavu prema njemu, osramoćena što ju je zatekao u ovom stanju. Nežno ju je uhvatio za zglob i uzeo joj nožić iz ruke.
„Uzmi stvari i obuci se. Idemo sada odavde.“
Boris je morao dva puta da joj ponovi pre nego što je ona došla sebi. Okrenuo je glavu da može da prođe, očito je da ju je Stefan napao, ali mu nije bilo jasno zašto je Kiril ležao. Čučnuo je ispred Kirila i sa dva puta mu napipao vratnu žilu, pulsa nažalost nije bilo. Dok je Stefan zaklopio oči, a još uvek bio živ.