3. poglavlje
Danas je savršen dan
Zvuči paradoksalno, ali neki ljudi ceo život čekaju da počnu da žive.
Osećam se prazno, beskorisno. Osećam kao da mi dani prolaze bez nekih posebnih vrednosti, bez traga. I prolaze dosta brzo. Osećam kao da se gušim. Kao da me sve boli, bez rana, modrica i ogrebotina. Kao da sam ukoćena ili zarobljena, pa ne mogu da se pomerim. Kao da je svaki moj treptaj uzaludan. Kao da je svaki moj uzdah uzaludno trošenje vazduha.
Vrtim se u krug. Svaki dan. Svaki mesec. Godinama. Sve je nekako isto. Osim što nije. Sa svakim minutom sam sve starija, sve ozlojađenija, ljutnja na sebe raste kao i sumnja prema okolini.
Hoću to da promenim. To je prvi korak, zar ne? Želja?
Drugi korak je to što znam da nisu ljudi oko mene krivi što sam nezadovoljna. Ja sam sama sebi kriva jer se ponašam isto iz trenutka u trenutak. Samim tim, niko ne može da mi pomogne osim mene same.
Osećam se sve izgubljenijom. I to me ne plaši. Plaši me to što me to sve manje zabrinjava. Plaši me to što imam utisak da se polako predajem, utapam. Što mi postaje svejedno i nema ništa gore od ravnodušnosti. A tako sam htela da postignem nešto, da budem ponosna na sebe. Da utičem na nekog. Da promenim nekog na bolje. Da ja postanem bolja verzija sebe. Da uspem. Tako sam htela da živim!
Mislim da je vreme da počnem.
Danas je savršen dan za savršen dan.
Da osetim.
Da poletim.
Da dodirnem.
Da pomirišem.
Da inspirišem.
Da zračim.
Da ustanem i da se krećem.
Da vičem i da se smejem.
Da šetam, da trčim.
Da se protegnem.
Da uradim stav na šakama.
Da radim ono šta želim.
Jednostavno je, zar ne?
Zašto mi niko nikad nije rekao da je to sve što je potrebno? Da budem iskrena prema sebi i da se konačno sredim.
Osećam kao da jurim okolo, ali da stojim u mestu. Da gledam, a ne vidim. Da razmišljam, ali da ne shvatam apsolutno ništa. Da čekam, da se samo još dublje povlačim u neprijatno, zaglušujuće bučno, teško i neukusno stanje.
Ne želim da to bude tako. Želim da promenim to. Kakvo je samo blaženstvo priznati sebi da sam dotakla dno. Sigurna sam da je za moj razvoj to bilo potrebno. Barem sada znam da je jedini mogući pravac u kome mogu da počnem da se krećem prema vrhu. Da napredujem.
Nije sreća nemati problema. Sreća je kad možete da se suočite s problemima koje imate, da im posvetite onoliko pažnje koliko bi im trebalo da se reše. Da pažnju posvetite rešenju. Tu, na dnu, dok puzim po sigurnom grebenu indiferentnosti, imam vremena da razmislim. O svemu. O sebi. I da konačno sebim priznam sve:
- ja imam problem – sebe.
- imam i rešenje – sebe.
Koliko god ružno to zvučalo, ponekad su ljudi sami sebi najveći neprijatelj, ponekad su ljudi sami sebi kancerogeni. Ponekad ljudi rade protiv sebe samih. Ponekad ljudi sebe lažu. Odlažu ljubav, obaveze, uživanje, odlažu život.
Ovo znači da ja treba da se pozabavim sama sobom, da pročistim duh i telo, misli i okolinu. Ja sam sama sebi postavila granice i prepreke da ne radim to što želim.
Treba da počnem. Ali ne samo to. Treba da počnem sada.
Danas je savršen dan za savršen dan.
Danas je savršen dan da se počne. Sa čim? Sa životom! Sa uživanjem! Kad ću početi s tim ako ne sada?
Zar da budem kao oni ljudi koji celog života čekaju da počnu da žive? Zar da čekam nešto ili nekog? Da čekam savršene uslove? Da čekam da mi neko napravi mapu po kojoj ću se kretati do svojih snova?
Kako uopšte neko drugi može da zna šta ja želim?
Samo ja mogu to da znam. Samo ja mogu sebe da nateram da počnem da gradim sebi život.
Ne da se tražim, već da se gradim. Da bih se našla, to bi značilo da već postojim. A ja treba da se gradim, počevši od danas.
Danas je savršen dan za savršen dan.
Nije bitno kako mi je dan prošao juče. Nije bitno ni kakva sam bila pre samo pet minuta. Bitno je da će sada biti bolje, jer sam spremna da okrenem novi list.
Ustala sam, obukla se, umila i gledala svoj odraz u ogledalu.
“Danas je savršen dan za savršen dan.” – rekla sam sebi i odlučila da ga takvog i napravim.
Ne da čekam savršen dan, već da danas, baš ovaj dan, učinim da bude takav.
Ali, šta za mene čini savršen dan?
Za početak ću se pozdraviti sa starom sobom, sa onim delovima sebe koje ne volim.
Sa navikama koje ne volim, a koje ne puštam već mesecima, godinama, i zbog kojih imam život koji ne volim.
A imam samo jedan život – zašto da ga i dalje trujem?
Danas je savršen dan za savršen dan kad ću početi da popravljam, rastavljam, sastavljam i gradim svoj život, jedan jedini, pa da bude po mojoj meri.
Danas je savršen dan za savršen dan.
