Ništa se nije promenilo. Lažem sebe da se nešto promenilo, dok i dalje svake večeri ležem sa istim osećajem koji me guši i davi.
Opet sam sanjao nepovezane stvari, bez ikakvog smisla. Da li to moja podvest pokušava da mi da do znanja da moj život zapravo nema smisla, iako sam toga već odavno svestan. Novo jutro, novi početak reklo bi se, ali ne. Opet osećam konce prošlosti kako se vuku kroz svaki moj naredni dan. Zar sam toliko pogrešio, zapitam se svakog dana iznova i iznova, u nadi da ću pronaći neku svoju grešku koja rezultira ovim životom. Nema je, nema te greške, kao što ni ja nemam vere u bolje sutra. Opet smatrajući da je to moja greška. Krenem da motivišem sebe, otrgnem se mračnih misli i nezadovoljstva života kojeg živim, razmišljajući kao životinja u trenutku. Kasno je, vreme je da spavam i opet budem onaj isti ja. Čovek nezadovoljan svojim životom koji se oseća kao da nema moć promene. Možda mi najteže pada to što sam nezadovoljan i tudjim životima. Kako oni ne vide koliko očajan i ograničen život žive? Nisu svesni i ne tiče ih se, a moja kazna je svest.
