Šta se dešava kada više nema reči? – priča o jednom (možda srećnom) kraju. Ipak, čitalac je taj koji uvek odlučuje o težini jedne priče – isto kao i u ovom slučaju. Ali, da ne dužim. Počinjem od sredine.
Borila se je svakog dana. Svakog dana je postavljala sebi ista pitanja sa nadom da će, jednog od tih dana, odgovor doći sam od sebe. Ali ono što ona nije razumela jeste da je svakog dana odgovor čekao – tamo, urezan u srž njenog postojanja.
Trudila se da bude dobra, svakog dana. Trudila se da sakrije svoja osećanja i misli. Da glumi stabilnost i snagu, dok je u njoj rastao haos. I pitanja. Ta dosadna pitanja koja su je mučila svakog dana. Osećala se kao da nema izlaza.
Ali jednog dana, sve se promenilo. Kao za čoveka koji je potpuno opsednut vlastitim mislima, rutina koja se prelivala iz dana u dan nalikovala je simfoniji – glatka i bez prepreka. Tako i tog dana, dok se u mislima dešavala najveća buka koja je ikada postojala, ona je pripremala svoj doručak. I tada se desilo najneverovatnije.
Osetila je kako nešto puzi po njenoj ruci, sa unutrašnje strane. Ne razmišljajući mnogo o tome, nežno se počešala i nastavila sa doručkom. Ali osećaj nije prestao. Češala je ruku, i nije prestajalo. I tada se desilo. Od svih pitanja koja je stalno sebi postavljala, konačno je na jedno od njih dobila odgovor. I ne samo na jedno. Zatim i na još jedno, pa na još jedno. Ali ono što nije očekivala jeste kako će se pojaviti svi ti odgovori. Kako su joj se bistrile misli i pitanja magično nestajala iz njenog uma, tako su se odgovori istovremeno pojavljivali na njenom telu. Prvo bledo, a zatim sve intenzivnije, kao da ih je neko urezao tamo mastilom, ispod površine njene kože.
Presrećna, puna uzbuđenja, jedva je čekala da to spodeli. Sa svima, sa celim svetom! Ali ona nije imala nikoga. Nikoga koga može zaista nazvati svojim.
Obuzeta vlastitom srećom, nije bila svesna da se taj osećaj može lako pretvoriti u ludilo. Ali u tom trenutku nije joj ni bilo važno. Samo je htela da izađe i da pokaže da ne postoji reč nemoguće. Ona ionako ceo život nije verovala da ta reč ima neko posebno značenje, iako ju je poslednjih nekoliko godina iscrpela do te mere da više nije bila svesna sebe i toga koliko moći nosi u sebi.
Izašla je na ulicu i osećala se kao nikada do sada da nije bila toliko nasmejana. Kako je šetala asfaltom, prolaznici koji su imali tu čast da vide te predivne srećne trenutke, bili su oduševljeni. Osećala se njena sloboda, kao da je zračila. I nije bilo važno to što je, sa svakim sledećim korakom, njeno telo izgledalo sve više kao tetovirano, jer se ona osećala sve slobodnijom i slobodnijom. Sa raširenim rukama, sa snom koji niko ne može da zaustavi, i sa glavom visoko podignutom ka nebu, kretala se trotoarom, između divnih drvoreda.
U jednom trenutku je zastala. Shvatila je da sada oseća sve. Osećala je svaku neravninu betonskih ploča ispod njenim nogama. Osećala je svaki deo svog tela. Više nije gledala na svoje srce kao na stranca. Prihvatila ga je, jer je kao i ostatak njenog tela, potpuno podržavalo. Konačno je shvatila šta znači živeti.
Bio je to vrlo lep dan. Dan radosti, sreće, mira. Vreme je bilo savršeno – toplo, sa prijatnim vetrom. Ako malo staneš, možeš zaista osetiti letnju toplinu koja dolazi. Zato je i zastala. Stajala je ispod drvoreda koji su se nežno njihali. Želeli su da se dodirnu, kao da su ceo svoj život rasli sa jednim ciljem – da spoje vrhove svojih grana sa drvećem sa suprotne strane. Odličan cilj života, zar ne?
Dok je razmišljala o tome, srećna i nasmejana, nije mogla a da ne primeti sve oko sebe. Iako je živela u centru grada, odjednom je bila oduševljena prirodom koja je okružuje. Pogledala je mrave koji su radili oko drveća. Osetila je opojni miris cveća koje je tiho cvetalo naokolo. Pred njom je preletalo nekoliko leptira. Pogledala je u vis i ugledala nekoliko ptica kako kruže. Sve je bilo predivno.
Bio je predivan trenutak kada je jedna od ptica sletela na njeno rame. Do trenutka pre nego što je uradila to, ona nije primećivala oštre crte i crnu boju ptica – ili joj možda nije bilo važno. Ali kada se to dogodilo, čak i u trenutku pre nego što su se pogledale, ona je već znala šta sledi. Ptica joj se približila sa kljunom ka desnom uhu, kao da želi da joj nešto došapne. Ona se namestila, kao da želi da čuje. Skoro kao da je bila u iščekivanju, kada se poluotvoreni kljun približio dovoljno blizu i jednim brzim pokretom joj otkinio komad od uha. Ona je nastavila da se smeje i ostala nasmejana dok su se druge ptice približavale da urade isto. Očekivala je da će komadići leteti naokolo, ali se sve desilo jako brzo, sa veoma elegantnim potezima. Zahvaljujući profesionalnosti ptica, nije bilo mnogo krvi. Ali zato je bilo jedna hrpa ostataka na mestu gde je, samo pre nekoliko trenutaka, stajala žena. U jednom dahu, ptice su se razletele – kao da nikada nisu prošle pored tih drvoreda. Ostao je samo vetar, pod čijim vođstvom se dirigovao šum lišća.
Posle izvesnog vremena, došli su đubredije i bez ikakvih osećanja pokupili ostatke.
* * *
Otvorio sam novine da saznam da je moja prva komšinica umrla. To jutro je trebalo da bude besprekorno.
* * *
Sledeceg dana sam odlučio da izađem. Ali to je bila samo posledica. Do tamo sam stigao preko najgoreg mosta – jedva ga prelazeći, korak po korak, sa klimavim hodom.
Idem kroz dan kao i kroz svaki drugi dan, ali u jednom trenutku zastajem. Duboko u sebi znam – nešto ozbiljno nije u redu. Osećam se isto kao ona. Kao da ću eksplodirati. Osećam kao da stojim zbunjeno usred sobe i tražim nešto što ne mogu da nađem. Oči mi lutaju, duh mi je nemiran. Vazduh miriše na paniku. Udišem ga. Sada je panika u meni. Lepi se za moja bela pluća – kao da su umotana u neki nevidljivi materijal – I odjednom ne mogu da dišem. Ne mogu da dotaknem materijal, ali ga osećam – steže me.
Već u sledećem trenutku, moj panični napad je u punom jeku – I znam da ne znam ništa.
Jedva, polako, uzimam neki dah i počinjem da se krećem. Izašao sam iz svoje zgrade i nesvesno se uputio negde. Prvo sam išao levo-desno, kao neko biće sa neke daleke planete koje ne zna kako da se kreće ulicom. Zatim sam se odlučio, konačno, i krenuo pravo. Kretao sam se do prvih semafora.
Ne razumem zašto svi vozači trube. Da li zaista ima potrebe da se pravi dodatni pritisak na nešto što već izgleda kao da će eksplodirati? Želeo sam samo da se maknem iz te nepodnošljive i naizgled nemoguće situacije, pa sam skrenuo levo. Našao sam se na jednom veoma poznatom mestu – punom drvoreda, opojnih mirisa i mnogo ljubavi. Pošto je još uvek bio dan, mogao sam da prošetam tom ulicom i da uživam u eksploziji boja. Sunce, kao verni pratilac svakog čoveka, pratilo me je u svakom koraku. Nežno se probijalo kroz upravo pojavljene sjajne svetlozelene listiće. Vreme na ovoj ulici nije bilo isto kao na svim drugim ulicama. Vreme ovde je imalo nadu.
Tek što mi je ta misao proletela kroz glavu, osetio sam kako gubim ravnotežu. Kako sam se približavao trotoaru sve više sam se osećao bespomoćno. Nisam imao kako da se zadržim i da sprečim pad. Šta se desilo? Nije mi bilo toliko loše, nema logičnog objašnjenja za to kako sam se našao na zemlji. I tada sam ga ugledao – na ivici moje patike stajao je jedan mali komadić, izgledao je kao papir, savijen na stranu. Nežni vetar ga je njihao, i iz moje perspektive izgledalo je kao da mi se podsmeva, ponosno na svoju lukavost. Pomerio sam nogu i on je odmah pao na asfalt. Podigao sam se da vidim kako može nešto toliko sitno da obori celog čoveka, kada sam primetio – to nije bio papir. To je bilo jedno malo nešto, belo, sa čudnom teksturom i nepravilno. Čak je izgledalo i ljigavo na jednom kraju, i kada sam mu se približio shvatio sam šta je. Zgrozio sam se (na trenutak) ali, moja zainteresovanost je učinila svoje. Obuzela me je i približio sam mu se, skoro dodirujući ga nosom. Tako kleknut, usred trotoara, na sve četiri, otkrivao sam misteriju koja je ležala preda mnom.
Začudilo me je što nije imao nikakvog mirisa. Još uvek sam osećao opojne mirise svih cvetova koji su krasili ulicu, ali ne i ovo. Ovaj malo beli (i malo ljigav) komadić samo je znao da ne pripada ovde. Ostali smo tako da se gledamo još malo. Tada je odlučilo da mi progovori.
Kako, pitate se? Nakon što sam ga bolje pogledao, video sam da, kao crnim mastilom, ima nešto napisano na njemu. Približio sam mu se još više (ako je to uopšte bilo moguće) da pročitam šta piše. Izgledalo je kao početak neke reči – Ek.
Ustao sam, otresao se, nasmejao se i nastavio dan sa nekom čudnom lakoćom. Shvatio sam da ponekad ne treba mnogo da ostaneš urezan – negde, nekome.
Sa tim ek-om, ona će uvek biti zapamćena. Moja komšinica Ekaterina.
