Ne postoji viša sila koja će me naterati da odustanem. Odlučila sam da se izborim za ovo i boriću se do kraja. Svaki atom u mom telu vodi me u ovom pravcu, koliko god pokušavala da se oduprem. A do sada, sve do ovog trenutka, opirala sam se mnogo puta, više nego što želim sebi da priznam. Ipak, stigla sam dovde. Cilj mi je nadohvat ruke i ne želim da stanem. Osećam kako mi se kapi znoja polako slivaju niz čelo. Uporne su kao i ja. Ne odustaju od svog puta i nastavljaju niz moj vrat. Ne brišem ih. I one, na kraju krajeva, žele uspeti isto koliko i ja. Toliko su nenametljive da mi čak ni ne zamagljuju pogled. A ja stojim, blago povijena, i nežno se njišem levo-desno. Dok krajičkom oka posmatram sve figure koje sede sa strane i gledaju me, razmišljam kako sam se našla u ovoj situaciji, kako sam stigla dovde. Redovi i redovi misli zmijoliko se gomilaju u mom umu, pa pokušavam da se usredsredim. Znam da će sve te misli nestati čim uspem da duboko udahnem. Govorim sebi da se sakupim. Ponavljam: „Saberi se, gledaju te“, ali, iskreno, nije mi važno ko gleda.
Još uvek stojim u istom položaju. „Ne odustajem“, pomislim dok trljam dlanove. I tada se pojavljuješ ti. Vreme kao da ne prolazi. Staje svaki put kada te pogledam. A kada mi dolaziš? Oh, kada mi dolaziš…radiš to potpuno i odjednom. Približavaš mi se svom snagom i znam da, baš kao ni mene, ništa ne može da te zaustavi. Nikakve kiše neće uspeti da te zaustave. Naprotiv, ti ćeš zaustaviti njih. A istovremeno, u tebi postoji takva lakoća da znam da ćemo se, šta god da se dogodi, sretati iznova i iznova. Ples počinje, a sa njim i uzbuđenje.
Neprestano se tražimo na tom velikom prostoru, kao da se nikada ranije nismo sreli, a istina je da jesmo. Mnogo puta. I, naravno, granice ne postoje. Naravno da ignorišemo i one koji su tu. Čak i kada odlučimo da ih ne pređemo, zajedno se krećemo na jedan čaroban način, kao da nas je povezala neka nevidljiva nit. Usklađujemo svoje pokrete i odmah pronalazimo ritam koji odgovara samo nama. Čak i kada pokušaš da prođeš pored mene, ne prolaziš mimo mene. Ljudi oko nas imaju tu privilegiju da posvedoče našem skladu.
Ponovo trljam dlanove. Konačno dolaziš, poslednji put. Ovog puta znam da je to to. Zamahnula sam rukom i reket te je poslednji put pogodio. Postoji neko neverovatno osećanje kada znaš da je pobeda neizbežna. U svoj toj euforiji, jedino što sam želela bilo je da potrčim ka tebi i uzmem te. To sam i uradila. Prišla sam ti, uzela te i stavila u džep. Imam te. U tom trenutku jedino osećanje koje je preplavilo moje telo bilo je olakšanje. Dok sam te uzimala, podigla sam pogled ka nebu i srušila se na teren. Ležala sam zatvorenih očiju i uživala. Nisam mogla da verujem, a istovremeno sam znala da je ovo bio neizbežan ishod. Ali konačno se dogodilo.
Ja na zemlji, svi na nogama.
Pobedila sam.
