Junsko sunce potražilo je moje lice. Tako nežno mi se prikralo da bih skoro mogla reći da me je na trenutak iznenadilo. Prodrlo je kroz gustu krošnju i sletelo, najpre na moje obraze, potom na moje usne. U tom trenutku shvatila sam da su mi oči već dugo zatvorene. Sedela sam pod jednim starim orahom, na jednoj livadi. Tako naslonjena na debelo stablo, uživala sam u toplom i lepljivom letnjem jutru. Oko mene se prostirao čitav svet, uvijen u ono najlepše jutarnje ćutanje, u trenutku pre nego što se probudi. Čulo se samo cvrkutanje ptica. Zapravo, mislim da su mi upravo one pomogle da zadremam.
Ne znam koliko sam dugo tamo sedela. Mislim da nije bilo dugo. Sat sam ostavila u kolima jer mi nije bio potreban. Kada sam tamo, ne želim da brojim vreme. Naprotiv, želim da zadržim osećaj da, svaki put kada sam tamo, vreme staje. Znam samo kada sam došla – kada se nebo gotovo neprimetno obojilo u modroplavo.
Odlučujem da je vreme da ustanem. Odjednom se osećam kao životinja koja se budi iz zimskog sna. Ispreplićem prste na rukama, okrećem dlanove ka raširenim granama i snažno se protegnem. Ispuštam zvuk zadovoljstva. Razgibam noge dok spuštam ruke uz telo. Polako razvlačim usne u širok osmeh. Ustajem.
Sa laganim posrtanjem krećem prema svojim kolima. Stoje mirno i strpljivo, čekaju me, tamousred livade, ponosna što su uspela da stignu dovde – tako visoko, a da su jedva zgazila neku travku. Bela boja blista pod već formiranim sunčevim zracima. Znam da će mi biti pakleno vruće čim otvorim vrata i sednem na kožna sedišta. Ali ne oklevam ni trenutak. Ipak, vreme je da krenem. Stižem tamo preko iznikle trave i neravnog puta (put nije dugačak), i pre nego što pružim ruku ka vratima, okrećem se još jednom – pogled je prelep. Divlja i netaknuta priroda, kud god da se okrenem. Ako pogledam dalje, vidim njive, vinograde i svet kakav treba čuvati zauvek. Ponovo se osmehujem. Mnogo se smejem. Ulazim u kola. Okrećem ključ, pa zajedno hvatamo zalet i polako se pokrećemo.
Dok izlazim na jedini glavni put koji me vodi do srca grada, polako shvatam da su stvarnost i san uvek na korak od mene. I možda sam svojim tihim dolaskom u noći uzdrmala stvarnost. Ili san. Ali oboje su tu, mogu da ih dotaknem…samo ne znam da li želim. Pronašla sam utočište u ovom mutnom međuprostoru.
Još uvek vozim glavnim putem. Vidim čitav grad pod sobom – najpre kako cveta pred mojim pogledom, a potom kako se polako smanjuje (što znači da stižem do dna). I ne zanemarujem savršenstvo prirode oko mene. Primećujem sva drvca, divlje cveće, čak i kamenčiće na putu. Osećam kako mi se sunce sve više približava. Kao da pokušavam da mu pobegnem. Kao da me juri. Počinjem da osećam kako se ta potreba da ga izbegnem pretvara u poteru. Skrećem levo pa desno po vijugavom putu, žurim i ne dozvoljavam mu da me zaista dodirne. Dopada mi se uzbuđenje, ali osećaj brzo prolazi. Ono što ne očekujem, a što me obuzima, jeste jedno novo osećanje – potreba za potpunom slobodom, šta god to značilo. Još pre nego što postanem svesna svega, znam šta ću sledeće uraditi.
Osećam se uzbuđeno, kao da stojim sa jednom dugačkom motkom u rukama i tankom žicom ispred sebe. Kao da treba da hodam po žici, da balansiram motkom, da pređem na neku drugu stranu. Te misli su razlog zbog kojeg polako počinjem da pritiskam stopalo na kočnicu. Veoma nežno i polako. I tada se sve promeni. Sunce me sustigne. A ja, kao krajnji gubitnik, prepuštam se. Ali prepuštam se zaista.
Kolima ne treba mnogo moje pomoći, samo smernice – malo ulevo, malo udesno. I sve ovo što radim deluje mi čudno, ali nastavljam. Na kraju dana, možda sam previše navikla da idem protiv sebe. Možda to shvatam u pogrešnom trenutku. Ali možda, koliko god izgledalo ludo, ovo jeste najlogičniji sledeći korak. Polako hvatam jednu od ručice na vratima. Povlačim je ka sebi. Izvodim te pokrete izuzetnom brzinom, ali ipak dovoljno sporo da osetim svaki mišić u ruci kako se zateže, pa opušta. Gledam kako se prozor spušta i s nestrpljenjem iščekujem prvi tanki mlaz vazduha koji će mi razmrsiti kosu. Pogledam svoje noge – vidim ih kao ozbiljne službenike koji zapovedaju pedalama. Kažem im da su slobodne, i one se kolebljivo, ali poslušno, sklanjaju sa svog mesta. Ostaje samo volan. Čvrsto ga hvatam obema rukama. Kažem sebi – zažmuri.
Ne znam šta sledi. Ali osećam. Upravo zbog toga na mom licu ponovo se pojavljuje taj veliki osmeh. Prepuštam se da me vodi.
Ponekad je lepo prepustiti se u leru ka nepoznatom.
***
Otvaram oči. Na raskrsnici sam.
Čekam zeleno svetlo.
🥰 🥰