Pitanje koje sam sebi postavila kada sam se pre 4 godine preselila u Švedsku, tada misleći na to da li se moje ime i prezime izgovara isto kao i na srpskom. Međutim, vremenom se značenje ovog pitanja proširilo malo van granica samog imena i prezimena i otišlo toliko daleko da je dovelo do sumnje u gubitak identiteta.
Počela sam da osećam da me odjednom ima dve. Jedna sam u Švedskoj a druga kada otputujem u Srbiju. Zbunilo me je to i veoma opteretilo. Naravno, kada pričate strani jezik na poslu veći deo dana, osećate se malo čudno, slušajući sebe ali vremenom bi to trebalo da mi bude nešto što je deo mene. Ne, ja i dalje osećam sebe kao različite osobe ovde i tamo.
“Uklapanje” u novi život menja osobu htela ona to ili ne. Polako poprimamo karakteristike društva u koje smo se priključili, pratimo norme koje važe, učimo da pričamo tiše i manje mašemo rukama (ruke kod mene još uvek puno rade :)), ne pokazujemo svaku emociju koju osetimo u toku dana (meni teško izvodljivo, ali vežbam), čekamo u redovima strpljivo i na pešačkoj stazi gledamo da uvek idemo desnom stranom da ne bi biciklistima preseo dan. Pravila u ovoj zemlji su sve i svja. Zovu se REGLER. Veoma je važno poznavati ih i što ih pre čovek nauči i usvoji ih, lakše će funkcionisati i biće bolje prihvaćen. Nama balkancima to povinovanje ne pada lako ali vremenom, ne primetivši, shvatamo da smo mnogo toga primenili i da smo se promenili hteli mi to ili ne. To se najbolje vidi onda kada skoknemo do domovine željni druženja i kafana a odjednom nas zapahne duvan ih kafića ili još gore izgubimo glas zbog dima, pa se zapitamo, kako li smo ranije mogli da živimo u tome.
Nego, vratimo se meni i mojoj dublerki. Došavši do saznanja da me ima dve, šokirano sam pitala prijateljicu koja se u isto vreme preselila u Švedsku iz Bosne i postale smo ubrzo veoma bliske, šta ona misli o tome i ima li dublerku. Ona me je samo začuđeno pogledala i rekla da je ona ista osoba kao i dole. Postiđeno sam prestala da isputujem okolo dok se jednom nisam usudila da pitam sestru (ona ovde živi petnaestak godina). “Naravno”- odgovorila mi je. Bilo mi je mnogo lakše. Ako neko ne priča o tome ne znači da to ne oseća.
A onda, nedavno, na književnoj večeri koja je organizovana povodom moje knjige “Magacin polovnih lutaka”, pokrenuli smo spontano temu nostalgije. U publici su naravno bili naši ljudi sa Balkana jer je taj događaj organizovan uz podršku SKC Mladost iz Helsingborga (i nekoliko mojih prijatelja stranaca koji nisu ni reč razumeli ali su došli da me podrže). Malo po malo smo shvatili da je ta nostalgija u stvari ono što mi jesmo kada smo u zavičaju, kada smo među svojima, kada smo među onima koji nas poznaju, kada smo stopljeni sa korenom, kada smo kod kuće. Tih nas koji smo u stranoj zemlji nema, jer nema onoga što nas je rodilo, stvorilo, oformilo, podiglo. U tuđini smo drugi, promenjeni, ali ne zauvek jer kada se vratimo na ognjišta opet postajemo oni koji smo tamo uvek bili. Čudna je ta borba među sobom i veoma zbunjujuća, nekada teška i mračna.
Od te večeri sam prihvatila činjenicu da je u redu da me ime dve i da nisam luda. Grliću ih obe i poštovati ih gde god da sam. Razumeću da moraju da budu drugačije jer okolnosti to od njih zahtevaju. Pokušaću onu iz domovine da dovodim ovde češće i da je šetam ulicama i šumama ove prelepe zemlje. Nosim boje koje su moj zaštitni znak i razbijam sivilo i crnilo, drugu stranu medalje ove zemlje koju sam zavolela živeći u njoj. Ovu Gordanu sa švedskog tla povedem sa sobom kući sve češće. Ona je savesna u saobraćaju više nego što je meštanka bila, izbegava gužve i sve više poštuje tišinu te posle jednog burnog izlaska želi samo da odmara u prirodi.
Obe su moje i obe ih volim. Jedna drugu nadopunjuju i zabavljaju. Nekada se i posvađaju pa ne pričaju. To se uglavnom dešava kada smo u avionu, na ničijoj zemlji pa proradi tuga i sreća odjednom. Sve zavisi u kom pravcu letimo, prepliću se, ali su tada uvek prisutne obe.
