1. poglavlje
4.07.2008.
Dolazeći na posao, otprilike hiljadu petstotina pedeseti put, počev od prvog aprila 2004. godine (datum deluje kao šala ali je živa istina), moja inspiracija je pomahnitala. Imam neodoljivu želju da svoje misli zapišem, smatrajući da će možda nekada kasnije biti vredne pomena. Sve je odjednom i sivo i ružičasto kao znak za jin i jang. Iz mrtvila u kom sam bila nekoliko godina, sada je isplivala snaga i energija koja me pokreće da o tom mrtvilu zborim.
Pomenutog, najsmešnijeg datuma u godini, pozvali su me u sadašnju firmu da potpišem ugovor. Sećam se kao da je juče bilo, a ništa se osim mene od tog trenutka nije bitnije promenilo. Retrospektiva nedogađanja svojim fleševima me podseća na predavanja od strane priučenih profesora životne škole. Bilo ih je mnogo i sada ih ima. Od većine naučih po nešto. Pod time, naravno, smatram i ono korisno i ono nekorisno. U stvari, kada malo bolje razmislim, ne postoje nekorisne stvari. Ono što te ne ubije, samo ojača tvoju ličnost.
Danas je ponedeljak, sumoran dan sam po sebi, a uz to još i oblačan. Sedim u kancelariji. Nema posla, nema hartije, nema odštampanog časopisa Tatin ponavljač, nema ljudi jer su na godišnjem. Ničega nema. Ovde je vreme stalo, ali moje godine lete i perspektiva mi je nikakva. Pustila sam korenje tako duboko u zemlju da mi ono ne dopušta da se iščupam odavde i krenem u nekom određenom, pametnijem i boljem pravcu.
Sama sam. Milina. Čujem samo buku koja dopire sa ulice i svoje misli. Gledam oko sebe. Kancelarija iz doba realsocijalizma. Nameštaj toliko oronuo da ne bi preživeo pomeranje sa jednog mesta na drugo, tepih upio linoleum i pomešao se sa prljavštinom koja sa taložila decenijama, a zidovi toliko prljavi, da ni kamufliranje lepljenjem postera preko njih nije pomoglo. Stolice iz baštenske garniture predviđene za kafiće, koje smo dobili preko kompenzacije, svojom neudobnošću ne dozvoljavaju dugo sedenje na jednom mestu. Starež na sve strane. Stolovi služe za cepanje najlon čarapa i ostalih odevnih predmeta. Bukvalno treba obući impregnirano radno odelo kad dolaziš na posao. Bez obzira na to, ja sam se danas doterala, namirisala i našminkala, kao da ne idem tu gde sam. Pokušavam da to sivilo i sumorno raspoloženje ignorišem. Trudim se iz petnih žila, i nekada uspevam.
Sećam se, još pre desetak dana, u naše, a i svoje odaje došla je Slavica, galamdžija od žene. Sve nas je prodrmalo njeno urlanje preko telefona i hiljadu pitanja koje je postavljala i ujedno odgovarala na njih. Sva sreća retko dolazi, ali ostavlja za sobom utisak koji traje danima posle njenog pojavljivanja. Konkretno, tema toga dana, po Slavičinom slobodnom izboru, bila je samostalnost, odnosno nezavisnost žena u 21. veku. Tražila je moje mišljenje u vezi sa tim, ali nemajući vremena da sačeka odgovore upadala bi mi u reč posle svake moje izrečene rečenice. Kada se borba za reč završila i radno vreme isteklo, osećala sam se kao da me je pregazilo par vozova. Iscrpela je svu energiju iz mene i ostavila me da vegetiram, čekajući da se ponovo vrati na posao.
Pitam se: ”Kako li sam stigla u ovu firmu i koliko ću ovde još da trajem?” Na prvo pitanje znam odgovor. Kada sam završila faks bila sam bez posla. Da ne bih gubila vreme i trošila novac svojih roditelja, počela sam da radim u jednom butiku. Na svu sreću nije dugo trajalo, jer je butik ubrzo zatvoren. Naravno da u njemu nisam videla svoju budućnost. Opet sam bila bez posla, ali dugo zadovoljna što nisam bila i ostala butikašica. Nemam ništa protiv tog posla ni protiv onih koji ga obavljaju, samo, ja sam znala da mogu više od toga. Prošlo je nekoliko meseci neprekidnog zvanja i istih pitanja, čekanja na posao u novinskoj kući Naša šlajfna, nečeg što će mi podariti znanje, napredovanje i kakvu-takvu karijeru, a ujedno i da se konačno osetim više vrednom. Odgovor na drugi deo pitanja je: “Ne znam”. Ovde sam više od četiri godine. Previše.