2. poglavlje
17.07.2008.
I danas je tišina. Pored mog stola, nalazi se sto koleginice sa kojom ne pričam. U kancelariji još dva stola za kojima uglavnom niko ne sedi. Podsećaju da kolege postoje, ali da imaju pametnija posla od dolaska u firmu. A i što bi? Plata je mizerija i dobijaš po jednu polovinu mesečno (taman da platiš račune, a o hrani da ne govorim); topli obrok nedovoljan da kupiš svakoga dana perecu za užinu; staž ne uplaćuju već četvrtu godinu; ako planiraš da putuješ na posao autobusom moraš da se švercuješ jer markice ne primaš na vreme (dobijamo ih oko 15-tog u mesecu). Postavlja se pitanje, šta ja radim ovde? Isto što i većina mlađih kolega. Pokušavam da nađem način da odem, ali mi se čini da se još više zaglibljujem. I svaki put kad dobijem nadu da ima šanse za izlazak odavde, razočaram se, sve propadne, i prinuđena sam da sedim ovde do ko zna kad.
Psihička stanja ljudi u pomenutoj firmi Naša šlajfna su manje-više ista za sve zaposlene. Možda su malo pozitivniji i sa osmesima oni što dele plate, pa sebi znatno više stave u džep. Kome će ako ne sebi?
Dolazeći na posao, osećam kako polako iščezava iz mene pozitivna energija, i kako želudac počinje da me boli. Ali, kada ugledam nasmejanog portira Marka sa dnevnim listom naše kuće u rukama koji mi uvek uruči, i meni osmeh zatreperi na licu i izgledam zadovoljno. Marko mi je jednom rekao da je primetio kako sam ja uvek nasmejana, vedra i raspoložena. Hm, pa valjda nemam briga i baš volim da dolazim u ovu firmu. Pomislili bi ljudi da je meni ovde dobro. Lepo je kada ti daju takav kompliment i to primete, što znači da nisi još uvek zaglibio u depresiju.
Pre nekoliko trenutaka, po staroj dobroj navici, navratio je moj šef Radovan, koga od milja zovem Raša. Pokisao kao i uvek, vratio se iz kafića u kome uglavnom sâm ispija kafe i po neki Tonik. Šta ga sada muči?! Osim našeg lista Tatin ponavljač, koji je na dobrom putu da bude ugašen, roditelja o kojima brine svakodnevno i kuva im ručak (a usput verovatno ima i psiho-masažu od strane njih), dece koja su u pubertetu i žene (o tome ne znam ništa, samo da ga nervira), možda nije uspeo da pronađe mir i razonodu svirajući tamburicu u jednom lokalnom kulturno-umetničkom društvu. Raša je dobar čovek i najbolji urednik (jeste da ih nisam imala mnogo ali znam kakvi su ostali). Uz to je i pametan i široko obrazovan. Prava osoba za kviz Milioner. Međutim, stidljiv je i povučen, a takvi se nikad ne prijavljuju za televizijski nastup.
