Na kom ja jeziku da pišem, bila je dilema. Sada znam, na svom, na maternjem. Kažu da osećanja najbolje možemo izraziti na maternjem jeziku. Nema više dileme! Sada je vreme da nastavim sa onim što najbolje umem a šta sam zapostavila, ostavila sa strane, naprežući moždane vijuge da nauče novi jezik i na njemu rezmišljaju.
Ne mogu reći da mi je žao zbog toga, štaviše, ponosna sam na sebe i zahvalna na mogućnosti da učim nešto novo i da proširim znanje. Bukvalno se jedan novi svet otvorio za mene i ja sam ga prigrlila oberučke. No, taj novi svet, sada znam, neće nikada biti prioritet. On je tu i biće možda do daljneg. Ja ću ga udisati i živeti po njegovim pravilima i normama, prilagođavati se, ali ono što sam zaista ja i ono što je istinski moje je moj jezik, kultura, država u kojoj sam živela 42 godine, čije sam mirise i temperament poznavala i prepoznajem i dan danas, neće nikada izbledeti. Neće izbledeti ni onaj zabrinuti pogled balkanca koji imaju naši ljudi ma gde god živeli, sjaj u očima koji imamo kada se veselimo i munje koje iz istih sevaju kada se razgnevimo. Toliko je toga povazano sa emocijama i često prenaglašeno da kada neko ko to ne poznaje gleda sa strane, deluje nepotrebno ali to je ono što je naše i samo mi ga možemo razumeti i opravdati.
Pisanje, moj lek za dušu. To je ono za čim sam čeznula i sa čim želim da nastavim. To je ono što će biti moja veza sa korenima i melem za lečenje rana nastalih u tuđini.
Živim u Švedskoj četiri godine. Čini mi se da je prošlo mnogo više jer se moj život promenio iz korena. Svakako, preselila sam se u totalno dugačiji svet. Spakovala sam svoj kofer pun snova, uzela za ručicu svoju petogodišnju ćerku, stavila ružičaste naočari, kao i obično kada sam uverene da me nešto lepo čeka iza Duge i poletela na krilima vetra u Skandinaviju. Bila sam nekoliko puta u poseti ovoj severnoj zemlji i pomislila da bih jednog dana volela da se tamo preselim i okušam svoju sreću. Na sreću, dobila sam priliku. Niko nije bio srećniji od mene. Godinu i po dana sam živela skakućući po oblacima i verujući da mogu bukvalno sve što poželim. Kada u to veruješ, snovi se jednostavno ostvaruju. Shvatila sam, moja uverenja su me vodila napred. Nisam imala barijere bez obzira što nisam znala jezik (jer svi pričaju engleski) a poznavala sam kulturu na nekom minimalnom nivou. Jednostano, odlučila sam da napravim preokret i sama sebi ulila nadu da ću u tome i uspeti.
No, vremenom me je počeo spopadati osećaj da nisam više ja JA. Moje ime se drugačije akcentuje i samim tim zvuči kao tuđe. Neka nova JA u mom telu i sa mojom dušom počela je da gradi putpuno novi život i propričala drugi jezik. Pitala sam prijatelje koji žive u inostranstvu da li imaju isti osećaj. Neki ga imaju. Osetila sam olakšanje jer nisam jedina a ujedno i zebnju. Ako ništa drugo, nisam želela da postanem stranac samoj sebi. Velika duševna borba je usledila i potraga za rešenjem.
Moja ljubav prema pisanju bila je potisnuta različitim životnim izazovima i učenjem novog jezika a isto i mojim uverenjem da ga neću savladati ako previše koristim maternji. Ponekad bih napisala par redaka. Rekla sam sebi da ću nastaviti kada budem spremna i kada bude vreme da mu se vratim.
Pre neki dan je usledio poziv na ponovno pridruživanje pisanju i ja sam ga oberučke prihvatila. Hvala ti Slobodane. Vraćam se slobodi i svome pravom JA. 🙂
