2. poglavlje
PRAZNINA KOJA BOLI
Danas boli više nego inače. Nisam odolela i pustila sam Balaševićevu pesmu “Dok gori nebo nad Novim Sadom”. Suze su same potekle, glatko i bez grča na licu koji se formira kada bol izlazi na površinu u vidu slanih potoka. Usledilo je Prljavo kazalište, Parni valjak a “Nebo je pretilo da potopi svet” i bukvalno. Oblaci u obliku mojih očiju kišili su sve jače i jače kada je na scenu stupio Oliver Dragojević.
Pusti mala, pusti ih neka teku, valja se. Izbaci tu bol koja te razdire godinama a ti je prikrivaš i zabašuruješ, manipulišeš sama sobom kako bi sakrila da ti nedostaje tvoja zemlja, tvoj grad, tvoj stan i krevet, tvoja ulica puna lipa koje opijaju svojim mirisom u junu mesecu dok sove huču u mirnoj letnjoj večeri i kao da poručuju: “Mi smo tu i sve je u redu, Goco. Na sigurnom si”.
Nedostaju mirisi, mirisi svega život, i prijatni i neprijatni ali sveprisutni. Bude najrazličitije emocije na svakom koraku i osećaj, onaj osećaj da si živ, pa kako god, zdrav, bolestan, sanjiv, veseo, tužan umoran ili razigran, smiren ili uzrujan, bez kinte ili si upravo dobio platu…..prokleto živ.
Živim li ja? Proletelo je četiri godine u belom svetu. Katapultirala sam se u Skandinaviju i zauzela stav mirno. Onda sam ugradila torpedo u guzicu i želela da osvojim svet brzopotezno. Niko nije mogao da me uveri da to ne mogu. Neopisiva količina energije i pozitivnosti je izbijala iz mene. Mislila sam da sam nepobediva. I jesam, dokle god verujem u to, jesam i biću.
Stisnula sam zube, zagrizla najveći zalogaj i počela da žvaćem, gutajući još nesažvakane komade događaja, slažući ih u želudac života velikom brzinom. Ponosna sam na sebe. Sama sa detetom, jurila u vrtić, jurila na časove švedskog jezika i bila najbolji đak u razredu (večiti štreber, i sa 42 godine) u autobusu slušala podkaste na švedskom jeziku dok sam ponovo išla u vrtić, štrebala kod kuće i radila domaći, prala, kuvala, “bežala” po namirnice, lečila bolesno dete, gledala filmove na švedskom jeziku uveče kada dete zaspi (u početku ništa nisam razumela ali sam bila odlučna da ih gledam i pokušam da razumem bar par reči) kako bi što pre savladala jezik i olakšala si opstanak. I tako svaki dan, godinama. Vikendima sam samo učila i kuvala, uz povremeno igranje sa detetom i grizla me je savest što toliko vremena provodim za knjigom a ne sa njom. No znala sam da jedino tako mogu sto pre da nam pomognem.
Nakon četiri godine jurnjave odjednom sam zakočila, kao ona ptica trkačica iz crtanog filma, večna noćna mora i izazov neumornom kojotu. Crvena lampica se upalila! Moram da stanem, ne znam više gde želim da idem. Izgubila sam se.
Ljudi koji me posmatraju sa strane, moji bliski prijatelji, sestra, roditelji, tapšu i dive se (rekli su mi) dok ja izigravam Sizifa živeći često na ivici, delimično svojom zaslugom a delimično jer me je život stavljao na razna iskušenja.
Sizif je odlučio da stane i da posmatra, da oseti gde je i kuda ide, da li želi levo ili desno, da pluta a ne da pliva jer je došlo vreme za odmor i lečenje.
Prvo što je ova “čelična žena” (često izgledam tako, a sve me živo emotivno pogodi), jer me drugi vide kao izuzetno jaku, često dominantnu i svojeglavu (istina) osobu, želela da uradi je da se isplače i pusti sve neisplakane, četiri godine potiskivane suze. Počelo je sa ex-yu baladama. Dozvoljavam da me uzme, nosi, da me lomi, da mi kida dušu i melje nostalgija i prepuštam joj se. Ne želim da je potiskujem, da je ignorišem kao što sam radila godinama jer sam se time samo izgubila i dezorjentisala.
Ne krivim sebe zbog toga, jednostavno to je bio moj odbrambeni mehanizam. Da nisam odstranila svoj nekadašnji život pitanje je koliko bi dobro plivala u novom. Nisam umela drugačije da se borim a bila sam svesna da će borba biti žestoka. Istovremeno, moje ružičaste naočari su me naoružale zlatnom prašinom nade i vere u sebe. Ni jednog trenutka nisam sumnjala da ću uspeti, jer sreća prati hrabre.
