Želim da se smejem “kao luda na brašno” i da udišem miris lednje kiše, miris dima iz odžaka i čisti veš sa štrika koji je poprimio notu tog dima, miris zime i mraza i asfalta koji se topi za vreme letnje žege, miris lipe u junu mesecu, miris jorgovana, miris mog grada pored Dunava u letnjim noćima okupanim blagim toplim povetarcem…. Fali mi to, falim sebi kao što nikada ranije nisam..
Gde sam to ja, ko sam ja? Čak i kada se pogledam u ogledalo to je neka druga. Gde je onaj sjaj u očima, lucidnost? Šta mi se dogodilo? Moj psiha je drugačija a telo je prati u stopu i pokazuje promene. Upozorava me da nešto nije u redu svakoga jutra i večeri kada se pogledam u ogledalo i iznenadim se jer osoba preko puta nije srećna.
Neka energija kruži oko mene i stvara nemire. Sve izgleda u redu, “pod konac”. Nisam toga bila svesna dok nisam “zagrebala” ispod površine. Nisam samo grebala, počelo je samo da se ljušti a ja sam onda počela da gulim. Razgulila sam, što bi rekli.
Zašto mi je ovo trebalo? Zašto sam radoznala i ne volim da živim u neznanju a pogotovo jer ne želim da zažmurim onda kada vidim da sam ugledala nešto što nije onako kako sam pre toga mislila da jeste.
Svakodnevno, moje moždane vijuge junački naprežu svoje mišiće, kako bi čim se pojavi onaj oblačić iznad glave a u njemu znak pitanja, izanalizirale promenu i uporedile je sa spopstvenim moralnim i vrednosnim normama. Nekada nema veze sa normama, nekada je apsurdno i kontradiktorno ali je i naučeno i uporno se primenjuje. Skoro svakodnevno se iznenađujem nedostatkom osećaja za osluškivanje tuđih potreba. Robotizacija od malih nogu.
A gde je glava? Za šta nam ona služi?
Nisam prva koja se to zapitala. Glavu više koristimo kao predmet dok pravimo frizuru ili nosimo kačket radi fore.
Nekada se umorim od sopstvene glave i njene neprekidne potrebe za mozganjem. Umorim se od onoga što obožavam da radim ako je to uopšte moguće. Verovatno jer nemam odgovarajuće sagovornike. Kada pričam sa “pogrešnim” ljudima imam utisak kao da sam progovorila neki novi jezik, oni ne razumeju a ja ne razumem zašto želim da razumeju. Razumem ja i to je dovoljno. Zašto komplikovati i tražiti potvrdu ako je to nešto što ja osećam. Ako osećam onda je ispravno. Ne trebaju nam potvrde. Onda se postavlja pitanje zašto pričam sa tim ljudima. To je valjda ta nada i želja za srodnom dušom. Imam ih! Upoznala sam jednu, dve, možda se pojavi još neka, uvek je dobrodošla.
Ipak, ona najvažnija srodnost je srodnost sa samim sobom. Ja se tražim. Neke životne okolnosti su me sakrile od sebe same a pogrešna uverenja preusmerila u drugu stranu, odvukla me od moje istinske prirode.
Najvažnije u svemu tome je da sam ja toga svesna a dobila sam i potvrdu toga kao i vetar u leđa. “Pa, poleti onda, šta čekaš? Samo raširi krila i odmah ćeš se podsetiti!”.
