Sedela je na obali zagledana u more. Rano jutro, osam sati, nigde nikoga. Sunce se probudilo i rastezalo svoje zrake sve unedogled, grejući krovove kuća, slučajne prolaznike i njena gola ramena. “Ne želim da ovaj trenutak prestane. U savršenom sam raspoloženju, danu i na pravom mestu. Ovo se zove živeti sada i ovde” – razgovarala je sa morem.
Iz sanjarenja i uživanja prenuše je reči čoveka koji se kretao prema njoj: “Mala, znaš li da si savršena? Ne mogu da te se nagledam još uvek. Tvoja crvena kosa vijori na vetru a gola ramena me mame. Veštice moja”.
Nasmejala se zadovoljno i zaljubljenim pogledom pomilovala muškarca koji joj je uzvratio osmehom. Samo je seo kraj nje na taj topli kamen i zajedno su posmatrali vodu, zagledani u beskonačnost….
Gromoglasni zvuk kamiona koji je prošao pored prozora ju je trgao iz sna. Uplašeno je skočila iz kreveta još snena i sa osmehom na licu a ujedno i prestravljena zvukom. Pogledala je oko sebe i shvatila da je opet sanjala isti san. Čula je svoje dete u drugoj sobi kako pita: “Mama, šta se desilo?” Kako da joj odgovori….”Ništa duškice moja, zvuk kamiona me je prepao. Spavaj”- odgovorila je drhtavim glasom.
Nastavila je da sanja na javi. Predugo sama, činilo joj se vekovima, “ususkana” u to da je mama 24 sata dnevno, žena borac koja sama donosi svoj hleb na sto i ponekada, a vrlo retko žena zavodnica, sanjar, lepršava vila koja svira harfu na Sedmom nebu. Prve dve uloge vodile su njen život gotovo deset godina. Vila u njoj je spavala čvrstim snom padajući sve dublje i dublje u one delove sna koji bi je možda večno zadržali na onoj strani, da je ovoga puta ovaj toliko stvaran san nije trgao iz ponora , gde njeno srce žene skoro da je prestalo da kuca.
Još uvek je osećala njegov pogled na svojim ramenima. Otkrila ih je, skinula pižamu i dozvolila sebi da se pogleda u ogledalu pogledom kojim bi on nju pogledao da je sada ovde. Odjednom je u odrazu ogledala videla sebe, davnu sebe koja je isplivala iz hrpe moranja i trebanja. Sada je vreme stalo i ta hrpa je odjednom prestala da postoji. Ostala je samo jedna žena, tek probuđena iz divnog sna, žena u čijem oku se probudila ona iskra po kojoj su je nekada primećivali na ulici i okretali se za njom. Opet je sa ponosom nosila svoje ime, ta ponovo rođena Nada.
