4. poglavlje
Viktor P.O.V.:
Zašto se otrovala? Ona nikad nije imala takve misli i uvek je pokušavala da pomogne ljudima koji su imali takve misli da ih uputi na stručnu pomoć. Jedino ako nije stres na poslu. Sigurno je to. Ona se konstantno umara; što pregledavajući kontrolne i pismene zadatke, što spremajući plan za nastavu; plus česte nastavničke sednice u školi i ostajanje do kasno. Ja ne znam kako ona izdržava toliki pritisak. Hm, eto sad znam. Dopizdelo joj sve to garant i rešila da prekrati muke. Ali ovo nije način za to. O mila moja sestrice, ne dam više nikome da te sekira. Leži mi u krilu; pomilujem je po kosi, baš kao što sam radio kada je bila mala. Nažalost, nismo imali srećno detinjstvo. Roditelji su nas ostavili u sirotištu i otišli da jure karijere. Žene koje su radile u sirotištu u kom smo odrastali, nisu bile nežne prema nama. Koristile bi svaku priliku da nas kazne, da nas ostave bez obroka… Sećam se samo koliko neprospavanih noći bih proveo bdijući pored sestre koja je često bila bolesna. Visoka temperatura, groznica, povraćanje su bili simptomi koji su se često vraćali.
Prašina koja je bila u sobama gde smo spavali je učinila da moja sestrica u jednom momentu zaradi upalu pluća. Nijedna žena iz sirotišta nije želela da zove lekara; govorile su: “Kako joj je sudjeno!” Ježio sam se na tu rečenicu; mrzeo ih zbog toga. A onda jedna starija žena, koju su zaposlili u našem sirotištu kao upravnicu, se pojavila u pravom trenutku. Ta žena je andjeo stvarno. Jedino ona se brinula o nama dvoma i o ostaloj deci iz sirotišta. Ona nam je bila kao otac i majka; voleli smo je i ona je nas volela. Zahvaljući njoj, mi smo sad odrasli ljudi spremni da život prigrlimo oberučke. Nažalost, ona je preminula od starosti prošle godine. Često idemo na njen grob da joj se zahvalimo. Evo sad ću joj se pomoliti za zdravlje moje sestre.
END of P.O.V.
Stigli su do bolnice; Emili je ostala u kolima a Viktor i Oskar su brzo uneli Meri u prizemlje bolnice. Oskar pritrča do prijemnog odeljenja koje se nalazilo na sredini, a Viktor sa Meri osta kod stolica uz prozore. “Dobar dan, treba nam doktor Majkl. Moja devojka se čula sa njim, oni su prijatelji iz osnovne škole. Doktor nas očekuje.” “Naravno. Sad ću pozvati doktora i reći mu da ste stigli! On je na drugom spratu!” reče sestra i uze telefon kako bi pozvala doktora. Dok je ona pričala, Oskar letimično pogleda ka Viktoru koji je u naručju držao Meri i uputi mu topao osmeh. Viktor oseti žmarce koji mu prostrujaše telom i oseti leptiriće u stomaku. Da li on može nešto da oseća prema meni? Ma nema šanse; on ima devojku. Emili je stvarno divna osoba i njih dvoje zaslužuju da budu srećni. Ne želim da smetam njihovoj ljubavi! Uzvrati mu osmeh i okrenu glavu ka prozoru.
~~~~~
TIME SKIP
Meri leži u krevetu, priključena na infuziju. Izvadili su joj krv i poslali na analizu. Oskar i Viktor su u sobi i sede u foteljama koje se nalaze blizu kreveta.
“Nemam predstavu zašto je to sebi uradila. Znaš i sam da ona nikad nije imala takve misli, i da se uvek trudila da pomogne onima koji su ih imali!” zbunjeno je govorio Viktor. “Znam druže; i ja sam u šoku isto kao i ti. Jedino ako nije stres na poslu.” “Pa i ja sam razmišljao da nije možda to okidač; previše napora ona ulaže u posao nastavnika, a malo ko danas ume da ceni taj trud. Pa vidi samo nas dvojicu; koliko ginemo a opet moramo da radimo sa idiotima koji ne znaju svoj posao. Moraću da javim Leu da ne mogu da dođem na žurku zbog ovoga što se desilo sa Meri. Razumeće. Odneću mu poklon neki drugi put.” “Naravno. Neću ni ja ići. Realno nema smisla da te ostavim samog i da odem!” “Kako želiš!”tužno reče Viktor. “Hej, nemoj da padaš u bedak! Biće ona dobro!” reče Oskar i pogleda u Viktora. Uze njegovu ruku u svoju i gledajući ga reče: “Zapamti da ću uvek biti tu za vas dvoje. Šta god vam treba, pozovite me i doleteću!” Viktor na čas pogleda u pod jer oseti da mu obrazi rumene. Zažele da može najboljem prijatelju da kaže istinu; da je zaljubljen u njega. I, šta posle? Da rizikuje da ga ovaj zamrzi i nikada ne progovori sa njim? Srce mu je pucalo na hiljade komada. Izvuče ruku i ustade iz fotelje. “Gde ćeš?” upita ga iznenađeno. “Malo da se prošetam po sobi!” Šetao se tamo amo izbegavajući da sretne Oskarov pogled koji ga je uporno fiksirao. Oskar je osećao da se nešto dešava sa njegovim najboljim prijateljem. Ali nije mogao ni da pretpostavi da je Viktor zaljubljen u njega. Viktor nikada nije pokazivao tako nešto. Iako mu je oduvek bilo čudno što je veoma retko njegov prijatelj imao ljubavne veze. Ali nikada nije želeo da pita zbog čega je to tako. Ustade i u par koraka se nadje ispred Viktora. On se šetajući se, okrenu i krenu na desnu stranu prema prozoru i zaustavi se tik ispred Oskara. Fiksirali su poglede, srca su im lupala ujednačenim ritmom. Nisu govorili. Osećala se neobična privlačnost. Oskar je potajno osećao izvesne simpatije prema drugu, ali ih je uvek odbacivao.
Nije znao kako da ih objasni; plašio se da ne ispadne smešan. I zato nikome nije govorio o tome. Nalazio je da je njegov drug veoma privlačnog izgleda, i da su devojke prosto lude za njim. Kada god bi se zagrlili ili im se ruke slučajno dodirnule dok sede za stolom, osećao bi trnce u telu. Sada dok se gledaju, ima neopisivu želju da poljubi Viktora. Pogled mu je lutao od Viktorovih cipela, pa naviše preko odela i zaustavio mu se pogled na Viktorovim zavodljivim usnama. Viktor mu se približi jer je osetio intenzivan pogled i…
