1. Sudar
ℝ𝕒𝕦𝕝 ℂ𝕠𝕣𝕥𝕖𝕫
Sunce je bilo prilično visoko, intenzivno je sijalo na ulicama El Ravala, stvarajući jasne senke koje su se kretale duž zidova zgrada. Nadlanicom sam obrisao znoj sa čela, ostavljajući mrlju masnoće od ulja na koži. Leto u Barseloni je bilo sparno, posebno kada ste većinu dana provodili u garaži, okruženi metalom i mašinama. Ali bilo je nečeg utešnog u stalnom zvuku motora, mirisu ulja i benzina i osećaju alata u mojim rukama. Ovo je bio moj svet i voleo sam ga.
Trenutno sam radio na Ševroletu za kojeg me je moj najbolji prijatelj iz detinjstva Havier zamolio da pogledam a za koji mi je prethodno dostavio potrebne delove. Napomenuo mi je da će čovek sutra rano ujutru doći da ga pokupi; bukvalno sam spao s nogu radeći na ovom autu od kako ga je Havier dovezao. A pored ovog, ostao mi je još jedan izvan garaže na parkingu.
Posegnuo sam za flašicom vode i poput čoveka u pustinji, žedno iskapio nekoliko gutljaja. Osetio sam kako me majica na kratke rukave koju nosim steže oko vrata i pokušao sam puta da olabim pritisak tako što sam uhvatio okovratnik prstima i povukao ka napred. Ali bilo je uzalud. Te sam odlučio da izađem malo napolje, u nadi da će mi bar malo biti lakše jer u ovoj garaži se nije moglo disati.
Izašao sam na parking gde me je dočekao starinski, pomalo pohabani Rols Rojs — jedan od primeraka klasike u svetu automobila, ali ovaj je video bolje dane. Vlasnica, bogata devojka sa više novca nego razuma, donela ga je na potpunu restauraciju. To nije bio prvi put da je bila u mojoj garaži. Zvala se Rubi Moreno i volela je starinske automobile. Ovaj Rols Rojs je bio njen ponos i dika, poklon njenog pokojnog dede. Zamolila me je da izgleda kao nov, a ja sam joj obećao da ću dati sve od sebe da opravdam njeno poverenje. Prekrstio sam ruke na grudima kada sam začuo nepogrešiv zvuk fensi motora automobila. Moja garaža je bila u mirnom delu komšiluka, tako da je retkost bilo da se pored njih prođe luksuzni automobil. Pogledao sam prema izvoru zvuka, radoznao.
Sjajni crni Mercedes-Benz se polako pojavio, sa tako tamno zatamnjenim staklima da nisam mogao da vidim ko vozi. Auto se približavao. Bilo je jedno mesto baš pored Rols Rojsa, ali sudeći po načinu na koji se Mercedes kretao, nije izgledalo da će baš stati na to mesto.
Obično se nisam mešao u probleme sa parkiranjem drugih, ali nešto me je privuklo ovog puta. Možda je to bila sunčeva svetlost koja se reflektovala od glatke površine automobila, ili je to bio samo predosećaj. Prišao sam Mercedesu i mahnuo da privučem pažnju vozača. Prozor je bez napora skliznuo dole, a ja sam se zatekao kako piljim u čoveka koji je izgledao kao da je upravo sišao sa naslovnice modnog časopisa. Bio je neverovatno zgodan, prirodnog, prefinjenog izgleda koji je ukazivao na bogatstvo i sofisticiranost. Njegova tamna kosa bila je uredno začešljana unazad, a njegove oštre crte lica su bile istaknute parom vrhunskih sunčanih naočara na nosu. Nije imao više od 30 godina, baš kao ja. Ali videlo se da je njegova koža bila negovana raznim preparatima i kremicama, i da taj nije morao da vodi brigu o tome da li će imati dovoljno para da izgura dan. Ali nije mi delovao nadmeno, kao velika većina bogataša koji se kurče novcem ko zna kakvog porekla.
— Treba li ti pomoć? — pitao sam, pokušavajući da zvučim opušteno. Auto je izbliza izgledao još zapanjujuće, i moram priznati da me je zaintrigirao čovek koji ga je vozio.
Pogledao je u mene, a zatim u usko mesto na koje je pokušavao da se parkira. Njegove usne su formirale blagi, kontrolisan osmeh.
— Da. Nisam siguran da mogu da parkiram ovog lepotana bez nanošenja štete. Klimnuo sam glavom i zakoračio ispred njegovog automobila da mu pomognem da se parkira.
— Idi polako! — govorio sam glasno, mahajući rukama. — Okreni volan na levo. Polako.
Uradio je kako sam rekao, pažljivo pomerajući automobil napred. Sve je išlo dobro – a onda se desilo sasvim suprotno od toga. Kada je okrenuo volan, ruka mu se neočekivano pomerila i ja sam sa šokom video da je prednji deo njegovog mercedesa udario u bok Rubinog autobomila. Od glasnog udara metala u metal mi je pozlilo.
— ¡Maldita sea! — šapnuo sam tiho, sagnuvši se da proverim štetu. Mercedes je napravio veliko udubljenje na zadnjem braniku njenog automobila. Od svih automobila u Barseloni, morao je da udari njen. Vozač je brzo izašao iz svog automobila, izgledajući jednako šokirano kao što sam se i ja osećao. Bio je viši nego što sam mislio da će biti, a kada mi je prišao bliže, primetio sam da mu je skupo odelo savršeno pristajalo, pokazujući njegova široka ramena i vitak struk. Sve na njemu je pokazivalo da ima novca, od sata na zglobu do cipela na nogama. Ali u tom trenutku je izgledao skoro izgubljen.
— Da li je velika šteta? — upitao je, a glas mu je drhtao od zabrinutosti. Skinuo je naočare za sunce, otkrivajući par sjajnih kafeno braon očiju koje su se savršeno slagale uz njegovu put.
Uzdahnuo sam, prolazeći rukom kroz kosu.
— Nije dobro! — priznao sam, pokazujući na udubljenje. — To nije moj auto – to je klijentov. Hteo sam da ga popravim nakon što završim sa onim u garaži. Uzdahnuo je i protrljao potiljak. — Žao mi je. Mogu da platim popravku. Šta god da je potrebno.
Pogledao sam ga, pokušavajući da shvatim da li je iskren. Činilo se da mu je zaista žao, ali nisam mogla da zaustavim bes koji se gomilao u meni. Ovo je bio problem koji mi nije trebao. Rubi je već bila veoma izričita u pogledu svog automobila; ne bi bila srećna da čuje da joj je auto oštećen.
— Ko si ti uopšte? — upitao sam, ne skrivajući ljutnju u glasu. — Ne izgledaš kao da si odavde.
Uzdahnuo je, na trenutak gledajući u zemlju pre nego što je ponovo sreo moje oči. — Kristobal Leon! — rekao je, pružajući ruku. — Upravljam lancem hotela po gradu. Pogledao sam mu ruku na trenutak pre nego što smo se rukovali. Njegov stisak je bio jak, koža glatka – definitivno nije bio neko ko je radio fizički posao. — Raul Kortez! rekao sam. — Ja vodim ovu garažu automobila.
Kristobal se kratko nasmejao. — Pretpostavljam da obojica imamo težak dan.
Nisam mogao da se ne složim sa tim.
— Slušaj, šteta nije prevelika, ali biće potrebno neko vreme da se popravi. Ali koliko vidim ti kao da negde žuriš. Jesi li siguran da je u redu da platiš štetu?
Klimnuo je glavom. — Definitivno. Ja ću se pobrinuti za celokupnu štetu. Da, u pravu si što se tiče žurbe. Uveliko kasnim na sastanak koji treba ovde negde da se održi. Ostaviću ti pare za sve što treba ali moram da žurim.
Bilo je nešto u njegovom glasu što je ublažilo moju iritaciju — iskrena želja da popravi situaciju. Možda je to bilo zato što nije pokušavao da iskoristi svoj novac da izbegne odgovornost ili se ponašao kao da incident nije bio velika stvar.
Iz unutrašnjeg džepa sakoa je izvukao elegantni, crni kožni novčanik i iz njega izvukao pozamašan svežanj novca i tutnuo mi ga u ruke. Gledao sam u sumu novca: dao mi je onoliko koliko je moja godišnja zarada uz blještavo beli osmeh. A onda je otvorio zadnja vrata i izvukao čisto belu košulju.
Instiktivno sam dlanom prekrio oči kada sam video da otkopčava onu u kojoj se nalazio. Ali đavo mi nije davao mira, te sam malo provirio i umalo se nisam zagrcnuo kada sam ugledao pločice na njegovom isklesanom telu. Jel on bio kod vajara, jer izgleda nestvarno. Progutao sam knedlu koja mi se stvorila u grlu i duboko uzdahnuo.
— Znaš, ako budeš nastavio tako da me gledaš, pomisliću da se više interesuješ za mene nego da popraviš novonastalu štetu! — presekao me je njegov baršunasti glas koji je izazvao trnce niz moju kičmu.
— Ja, ne, ne… Otkud ti to? — izvlačio sam se ali dosta neuspešno. Pročitao me je kao otvorenu knjigu. Zakopčavao je gornje dugme na čistoj košulji i rekao mi da mogu da spustim ruku.
— Ja imam senzore svuda i sve primetim. Ali ne bunim se, svestan sam svog izgleda.
Ovo poslednje je izgovorio polako dok je naglašavao svaku reč pritom mi se približavajući na par milimetara. Oči su mu sijale poput zvezda u noći i neki leptirići su mi se pojavili u stomaku. Šta mi se ovo dešava?
Pomerio mi je zalutali pramen sa čela i lagano puhnuo. — Znaš, nisam znao da mi jedan automehaničar može ovako uzburkati srce. Blizina njegovih usana je ubrzala rad mog srca. Pre nego što sam uspeo da u potpunosti razumem ovo flertovanje, Kristobal me je poljubio. Jednu ruku je stavio na moje rame a drugu na moj potiljak privlačeći me bliže time produbljujući poljubac. Usne su nam se kretale u savršenom ritmu, uzvraćao sam mu sa prevelikom željom. Ali onda je magija prestala.
Izmakao se od mene, iznenada. Baš kao što me je i poljubio. Oči su mu potamnele od strasti, a usne bile blago otečene, ostavljajući me željnog još. Posegnuo sam za njegovim usnama, ali se već bio potpuno odmakao. Na usnama mu je igrao zadirkujuć osmeh. Otvorio je prednja vrata i uzeo mobilni; pokreti su mu bili opušteni ali nijednog trenutka nije prekidao kontakt očima.
— Nažalost, moram da žurim na sastanak. Ali misliću o tebi.
Okrenuo se i odšetao elegantno, poput modela ka obližnjoj zgradi. Pratio sam ga pogledom, dok su mi usne bridele od strastvenog poljupca, a srce tuklo u grudima sa željom da se nedavni trenutak ponovi. Vrelina u vazduhu je bila ništa naspram vreline koja se pojavila u mom telu. Moraću ponovo da ga vidim, i osetim te somot usne koje su mirisale na jagodu.
******
ℂ𝕣𝕚𝕤𝕥𝕠𝕓𝕒𝕝 𝕃𝕖𝕠𝕟
Vibracija mog telefona u držaču za šolju me je prenula iz stanja zamišljenosti. Bacio sam pogled na sat u uglu displeja iza volana – 11:47. Sranje, kasnio sam. Opet. — Ana Leticia, preklinjem te, kaži mi da sastanak još nije počeo! — izgovorio sam u jednom dahu kada sam se javio na poziv, unapred znajući odgovor. Njen glas je bio prožet profesionalnošću ali sa onom poznatom dozom frustracije.
— Počinje za deset minuta, gospodine Leon. Da li Vam trebaju direkcije? Treba da budete u upravnoj zgradi Montalvo kompanije na četvrtom spratu. Jeste li barem blizu?
Bacio sam letimičan pogled na ono što me je okruživalo. Uske ulice, visoke zgrade koje su parale nebesa – ništa što bih mogao da iskoristim kao bližu smernicu za Ana Leticiu. Napustio sam stan u žurbi i nisam stigao da uradim tačnu proveru adrese na koju sam se uputio.
— Sačekaj tren! — promrljao sam prebacujući je na spikerfon u trenutku kada sam skrenuo u najbližu ulicu, pokušavajući da se snađem u prostoru. — Montalvo kompanija, tako. Ovde skrenem levo ili…?
— U sledeću skrenete levo, pa pravo dva bloka! — glas moje asistentkinje je sada već malo smekšao. Tačno mogu da je zamislim kako grize jezik ne bi li izgovorila dobro poznatu rečenicu “Rekla sam Vam da krenete ranije”. — Kada stignete na raskrnicu Avenije slobode, skrenite desno i zgrada bi trebalo da bude sa Vaše leve strane. Teško je promašiti je.
Klimnuo sam glavom, iako sam bio svestan da me ona ne može videti. — Shvatio. Hvala. Biću uskoro tamo. Prekinuo sam poziv i duboko uzdahnuo. Dlanovima sam stezao volan pokušavajući da povratim fokus, ali lagani osećaj tenzije u grudima nije želeo da popusti. Taj osećaj mi se pojavljivao iznova i iznova svaki put kada bih trebao da se sastanem sa korporacijama. I to sa onim tipovima koji u mojim hotelima vide samo još jednu priliku da uvale svoje bogataške guzice.
Ali ovaj sastanak je bio drugačiji ovog puta. Iako sam zbog očevog i majčinog pritiskanja morao da se odreknem umetnosti i preuzmem porodični biznis, nekako se ipak pročulo za nekoliko mojih slika. Mislim da je za to zaslužna moja profesorka slikanja Elena Martinez. Ovo mi je bila prilika da se pored sveta biznisa i hotelijerstva probijem i u svetu slikarstva. Pomisao da ova šansa može da mi isklizne iz ruku, me je naterala da pritisnem jače papučicu za gas.
Prateći pomno uputstva Ana Leticije ubrzo sam uočio zgradu – visoka, impozantna građevina sa staklenim prozorima o koje se sunce odbijalo. I naravno nije bilo parking mesta.
— Savršeno! — promrljam ispod glasa, kružeći po jebeni treći put u krug u potrazi za parking mestom. Taman da opsujem sočno, jedna muška figura mi privuče pažnju. Visok mladić u ranim 30-im, razbarušene kose, sjajnih bademastih očiju u radničkom plavom kombinezonu sa tregerima i sivom majicom na kratke rukave je stajao naslonjen na zid pored garaže sa rukama prekrštenim preko grudi. Prišao je mom Mercedesu i mahnuo da mi privuče pažnju. Jednim klikom na dugme sam bez napora spustio prozor dole, i zatekao sam ga kako očarano pilji u mene. Nije mogao da sakrije uzbuđenje koje je ovladalo njime i ubrzo su mu se obrazi zarumeneli. Neka čudna energija mi je prostrujala niz kičmu. Ovaj mladić je iako bio obučen u radnički kombinezon, u sebi imao nešto što je istog trenutka ubrzalo rad mog srca. Znam, zvuči kliše, ali ja ne umem da pronađem prave reči kojima bih opisao ovo što mi se vrzma po telu. Da li se meni…
— Treba li ti pomoć? — upitao me time prekinuvši tok mojih misli i pitanje koje sam sebi probao da postavim, pokušavajući da zvuči opušteno. Primetio sam da je bio fasciniran mojim autom i zaključio sam da se razume u njih.
Pogledao sam ga na blic, a zatim u usko mesto na koje sam pokušavao da se parkiram. Usne su mi se razvukle u slabašan osmeh. — Da. Nisam siguran da mogu da parkiram ovog lepotana bez nanošenja štete. Klimnuo je glavom i zakoračio ispred automobila da mi pomognem da se parkiram.
— Idi polako! — govorio je glasno, mahajući rukama. — Okreni volan na levo. Polako.
Uradio sam kako je rekao, pažljivo pomerajući automobil napred. Sve je išlo dobro – a onda se desilo sasvim suprotno od toga. Kada sam okrenuo volan, ruka mi se neočekivano pomerila i on je sa šokiranim izrazom lica video da je prednji deo mercedesa udario u bok Rols Rojsa.
— ¡Maldita sea! — čuo sam kada je tiho opsovao, sagnuvši se da proveri štetu. Nisam znao da me psovka ovog šarmantnog mladića ovako može uzbuditi. Pogled mi besramno pade na sočne, pune usne sa kojih je skliznula psovka poput meda. Moj auto je napravio veliko udubljenje na zadnjem braniku parkiranog automobila. Brzo sam izašao iz svog automobila, izgledajući jednako šokirano kao što se i on osećao.
— Da li je velika šteta? — upitao sam, dok mi je glas drhtao od zabrinutosti. Skinuo sam naočare za sunce, otkrivajući par sjajnih kafeno braon očiju.
Uzdahnuo je, prolazeći rukom kroz kosu.
— Nije dobro! — priznao je, pokazujući na udubljenje. — To nije moj auto – to je klijentov. Hteo sam da ga popravim nakon što završim sa onim u garaži. Uzdahnuo sam i protrljao potiljak.
— Žao mi je. Mogu da platim popravku. Šta god da je potrebno.
Pogledao me je sa dozom neverice, pokušavajući da shvati da li sam iskren.
— Ko si ti uopšte? — upitao me, ne skrivajući ljutnju u glasu. — Ne izgledaš kao da si odavde.
Na trenutak sam pogled prikovao u zemlju pre nego što sam ponovo sreo njegove oči.
— Kristobal Leon! — pružio sam mu ruku. — Upravljam lancem hotela po gradu.
— Raul Kortez! Ja vodim ovu garažu automobila! — pokaza na garažu iza sebe.
— Pretpostavljam da obojica imamo težak dan.
— Slušaj, šteta nije prevelika, ali biće potrebno neko vreme da se popravi. Ali koliko vidim ti kao da negde žuriš. Jesi li siguran da je u redu da platiš štetu? — dosta je nesigurno izgovorio poslednji deo. Nije mi verovao. A kako da mi veruje kada me vidi prvi put u životu? Logično je da bude nepoverljiv prema strancu kao što sam ja. Naročito zato što sam kao svaki bogataš mogao nakon što sam udario u branik Rols Rojsa da zbrišem i negde druge parkiram Mercedez Benz. Ali ja sam ipak ostao. Da me pitate tačan razlog zbog kojeg sam ostao, verujte ne bih mogao da vam dam kompletan i potpuno iskren odgovor. Jer istina je pola pola; jedna polovina je ta da sam ostao zbog toga što ja nikad ne bežim od odgovornosti. A druga polovina je da me nešto snažno privlači prema Raulu.
Klimnuo sam glavom. — Definitivno. Ja ću se pobrinuti za celokupnu štetu. Da, u pravu si što se tiče žurbe. Uveliko kasnim na sastanak koji treba ovde negde da se održi. Ostaviću ti pare za sve što treba ali moram da žurim.
Iz unutrašnjeg džepa sakoa izvukoh elegantni, crni kožni novčanik i iz njega pozamašan svežanj novca i tutnuo mu ga u ruke; otvorio sam zadnja vrata auta i izvukao čisto belu košulju.
Primetio sam kada je Raul dlanom prekrio oči u trenutku kada sam počeo da otkopčavam onu u kojoj sam se trenutno nalazio. — Znaš, ako budeš nastavio tako da me gledaš, pomisliću da se više interesuješ za mene nego da popraviš novonastalu štetu!
— Ja, ne, ne… Otkud ti to? — izvlačio se ali dosta neuspešno. Zakopčavao sam gornje dugme na čistoj košulji i rekao mu da mogu da spustim ruku.
— Ja imam senzore svuda i sve primetim. Ali ne bunim se, svestan sam svog izgleda.
Ovo poslednje sam izgovorio polako naglašavajući svaku reč pritom mu se približavajući na par milimetara. Pomerio sam mu zalutali pramen sa čela i lagano puhnuo. — Znaš, nisam znao da mi jedan automehaničar može ovako uzburkati srce. A onda sam ga poljubio. Jednu ruku sam stavio na njegovo rame a drugu na potiljak privlačeći ga bliže time produbljujući poljubac. Usne su nam se kretale u savršenom ritmu, uzvraćao mi je sa prevelikom željom. Ali onda je magija prestala.
Izmakao sam se, iznenada. Oči su mi potamnele od strasti, a usne bile blago otečene, ostavljajući ga željnog još. Posegnuo je za mojim usnama, ali sam se već bio potpuno odmakao. Na usnama mi je igrao zadirkujuć osmeh. Otvorio sam prednja vrata i uzeo mobilni; pokreti su mi bili opušteni ali nijednog trenutka nisam prekidao kontakt očima.
— Nažalost, moram da žurim na sastanak. Ali misliću o tebi.
Laganim korakom sam se odaljio ostavljajući ga da nastavi sa svojim poslom.
Pogledao sam u sopstveni odraz u staklu Montalvo zgrade i duboko uzdahnuo. Kada sam zakoračio u samu zgradu, dočekao me je mermerni pod, visoki plafoni sa skupocenim lusterima od Svarovski kristala ali i opijajući miris skupocenog parfema koji je lelujao u vazduhu. Na recepciji me je dočekala mlada devojka kose pokupljene u nisku punđu, sa zlatnim minđušama u obliku cveta i u uskom kompletu boje trule višnje koji se sastojao od suknje i sakoa koji je isticao bujno poprsje. Usiljeno mi se osmehnula.
— Dobar dan. Imate zakazano? — izgovorila je profesionalnim i hladnim tonom.
— Da. Kristobal Leon. Ovde sam zbog sastanka sa gospodinom Armandom.
Klimnula je glavom, nešto iskliktala po kompjuteru dugim, špicastim noktima za koje sam bio ubeđen da ako bi pomilovala nekog po licu pre isterala oko. — Očekuju Vas na četvrtom spratu. Lift je pravo pa odmah levo. — Normalno da me očekuju! — promrljao sam ispod glasa te napustio umišljenu gospođicu i uputio se prema liftu. Čim su se vrata lifta zatvorila, otkucao sam kratku poruku Ana Leticiji: U liftu sam. Stižem za koji minut.
Lift se oglasio kada je stigao na četvrti sprat i iskoristio sam priliku da duboko udahnem. Ovaj dogovor bi mnogo značio za mene – galerije, međunarodne izložbe. Iako sam snevao o ovom danu, nešto mi nije davalo mira. Um mi je bio totalno pogubljen, u mislima sam bežao prema Raulu i na onaj poljubac. Koncentriši se Kristobale. Ovo može biti tvoja budućnost.
Hodnik je bio prazan, na zidu su bile apstraktne slike a dekor je bio minimalistički. Na kraju hodnika sam uočio dupla staklena vrata konferencijske sale, i srce mi je poskočilo kako sam se približavao. Gurnuo sam vrata koja su se otvorila sa lakoćom. Unutra, za dugačkim četvrtastim stolom od kuvane orahovine, sedeli su izvršni direktori i moja asistentkinja Ana Leticija u lepršavoj cvetnoj haljini na kratke rukave na volane i kosa joj je bila pokupljena u rep i nosila je naočare. Za čelom stola je bio gospodin Armand, čovek u srednjim godinama, pepeljaste kose i zračio je harizmom koja dolazi s moću.
Njegove oći su srele moje i iako mu je osmeh bio uljudan, mogao sam osetiti nervozu koja se krila iza njega. Pozdravio sam sve prisutne i zauzeo mesto pokraj svoje asistentkinje.
— Gospodine Leon. Drago nam je da ste mogli da dođete.
— Izvinjavam se zbog kašnjenja! — brzo sam izgovorio gledajući načas u Ana Leticiju jer mi je uputila njen čuveni pogled. — Nisam mogao da nađem parking mesto.
— Nema potrebe za izvinjavanjem. Upravo smo se spremali da počnemo.
Sastanak počinje predstavljanjem, svi iznose svoje uloge u projektu, ali mi misli stalno lutaju. Raulovo lice stalno bljeska u flešbekovima – njegove tamne oči, način na koji je ostao miran uprkos nesreći. Imao je intenzitet u sebi koji nisam mogao sasvim da ocenim, što je nešto pokrenulo u meni.
Vraćam se u stvarnost kada mi se gospodin Armand direktno obraća.
— Pregledali smo Vaš portfolio, gospodine Leon! — kaže on, zavalivši se u fotelju.
— Vaš rad ima određenu sirovu energiju koja bi mogla biti velika prednost za predstojeću kampanju našeg brenda. Želimo nešto smelo, nešto što izaziva konvenciju, a čini se da imate tu prednost.
— Hvala Vam! — odgovaram, klimajući glavom dok pokušavam da ignorišem tračak sumnje u stomaku. — Uvek sam verovao da umetnost treba da provocira, da natera ljude da osete nešto što je više od divljenja. Mislim da možemo zajedno da stvorimo nešto ubedljivo.
Kancelarija bruji od razgovora, ali osećam da sam testiran. Oči gospodina Armana se blago sužavaju dok se naginje napred, sklapajući ruke na stolu.
— Ipak, postoji jedna stvar! — kaže on, a glas mu se produbljuje. — Vaši trenutni komadi, iako impresivni, deluju… lično. Malo je previše introspektivno za ono čemu težimo. Možete li da se prilagodite? Možete li da izađete iz svoje zone udobnosti i kreirate nešto što govori široj publici?
To je pošteno pitanje, ali osećam da raste defanzivnost. Moja umetnost je lična – ona je produžetak mene, mog života, mojih iskustava. Od ideje da ga razblažim kako bi se svidelo masama mi se okreće stomak. Ali ovo je ono na čemu sam radio, zar ne? Proširujem svoj domet, ulazim u komercijalno središte.
— Razumem šta tražite! — kažem posle pauze, pažljivo birajući reči. — I verujem da mogu da unesem smelost koju želite, a da ostanem veran suštini svog rada. Umetnost se odnosi na ravnotežu. Može biti sirova i lična, ali ipak govoriti o univerzalnim temama.
Gospodin Armand me na trenutak proučava, a zatim polako klima glavom. — Verovaću Vam na reč, gospodine Leon. Ne očekujemo ništa manje od izvrsnosti.
Ostatak sastanka prolazi u zamagljenosti pregovora o ugovoru i marketinških strategija, ali osećam rastući osećaj nelagodnosti. Koliko god da želim ovaj dogovor, nešto u celom ovom projektu mi se čini… nedovoljno. Kao da se od mene traži da se odreknem dela sebe.
Kako se sastanak završava, ustajem i rukujem se sa gospodinom Armandom, pokušavajući da odbacim sumnje. — Hvala Vam na prilici. Neću Vas izneveriti.
— Siguran sam da nećete! — odgovara on, oštrim i poslovnim osmehom. — Uskoro ćemo se javiti da bismo finalizirali detalje.
Rukujemo se, zahvaljujemo jedni drugima te obavestim Ana Leticiju da mi je auto ostao na popravci u garaži preko puta kompanije, te da će kući morati taksijem. Primetim da joj nije baš pravo, ali me uz osmeh informiše da u istoj ulici ima fin hotel gde mogu da prespavam. Ljubim je džentlmenski u ruku, uzimam telefon i vraćam se prema liftu. Trebalo bih da osetim olakšanje, možda čak i uzbuđenje. Ovaj dogovor je sve za šta sam radio, ali dok se vozim liftom, moje misli se vraćaju na Raula, na način na koji me je gledao, na način na koji sam se osećao…
Možda je vreme da se za promenu fokusiram na nešto drugo osim samo na posao.
