2. Posebna povezanost
ℂ𝕣𝕚𝕤𝕥𝕠𝕓𝕒𝕝
U hotelu na koji me je Ana Leticija uputila nisam mogao baš nešto dobro da spavam. Jeste krevet bio veoma udoban, ali naprosto san mi nikako nije dolazio na oči. Misli su mi se tokom cele noći vraćale do garaže, do njega. Nisam očekivao da ću sresti nekoga poput Raula Korteza – nekoga tako… neobičnog. Ispred očiju mi je i dalje bila slika njega kada je sočno opsovao; one njegove pune usne koje sam sa slašću kušao i koje nikako ne mogu izbaciti iz glave. To mi je bio prvi poljubac, te i dalje osetim povremene trnce niz kičmu kada se prisetim.
Sunce je već odavno izašlo i propustilo svoje tople zrake kroz prozor moje hotelske sobe. Osvetlilo je zidove i unelo dozu topline i na moje lice. Ležao sam na leđima sa rukama ispod glave i gledao u visoki plafon na kome je bila okrugla plafonjerka šampanj boje. Razmišljao sam da pre časa slikanja kod moje mentorke svratim do Raula; sigurno je uspeo da popravi moj auto. Žao mi je što sam mu napravio problem za bez veze, ali ne znam kako se desila ta greška. Lažem. Znam. I to vrlo dobro znam. Zbunila me je njegova pojava i to je bio razlog. Iskreno, ne kajem se. Znam da nije baš bio najbolji način da ga šarmiram, ali za mene je sve ovo novost. Sigurno i za njega. Ustao sam iz kreveta i obukao se. Ispred ogledala sam zakopčao gornje dugme svilene smaragdno zelene boje koja je isticala moje tamne oči, upario sam je sa crnim farmerkama. Provukao sam ruku kroz kosu i nasmešio se na pomisao kako će Raul izgledati kad me bude video ovako. Malo ću ga testirati; otkucao sam brzi sms mojoj mentorki gde sam napisao da dolazim na čas slikanja veoma inspirisan.
Stižem u garažu, i kada zakoračim unutra, ugledam njega – okrenut mi je leđima, svetlo plava džins košulja mu je malo umrljana uljem, mišići ruku su mu napeti dok se naginje iznad motora nekog auta. Miris metala i masti ispunjava vazduh, ali sve na šta mogu da se fokusiram je on. Pročistim grlo, a on se uspravi i okrene; njegov pogled se odmah usmeri ka mom. U deliću sekunde, neka nevidljiva sila prelazi preko njegovog lica. Njegove usne se lagano razdvoje i kunem se da primećujem i najmanji nagoveštaj da grize unutrašnjost svog obraza.
— Dobro jutro, Raul! — kažem, puštajući da mi glas zvuči malo niži nego inače, tek toliko da vidim kako će reagovati.
— I tebi, Kristobale! — kaže on, a moje ime mu lako sklizne sa jezika kao da je razmišljao o tome. Njegove oči putuju niz moje telo, zadržavajući se samo malo duže na mojoj košulji. Primećujem njegovu stisnutu vilicu, kako se njegova Adamova jabuka pomerala gore-dole, teško je disao, pritom primoravavši sebe da skrene pogled. Ruke su mu se trzale, kao da se obuzdava.
Bože, ovo postaje uzbudljivo. Prilazim mu bliže, namerno prolazim pored njega, posmatrajući njegovu reakciju dok se lagano naslanjam na pult. — Došao sam da proverim svoj auto, ali pretpostavljam da bih mogao da ostanem malo duže. Ne bi ti to smetalo, zar ne?
Raulove oči iznenada bljesnuše na moju ponudu. Zastaje mu dah, a ja ne mogu da se ne nasmejem. Toliko se trudi da zadrži smirenost, ali vidim način na koji se grize za usnu, verovatno da bi se sprečio da me zgrabi za košulju i pribije o zid iza sebe. Dođavola, ne bih ga ni zaustavio.
Duboko udahne, pribravši se. — Tvoj auto je spreman. Njegov glas je grub, oštar, ali ima i mekoće u njemu. — Uspeo sam da saniram štetu, tako da se ništa ne vidi.
Podižem obrvu, i vraćam se blizu njega; deli nas par milimetara.
— Tako brzo? Moram reći da sam impresioniran. Vidi se da nisi gubio vreme. Ili si toliko silno želeo da me vidiš?
On odmah pocrvene u obrazima. Nisam mislio da je moguće da neko kao što je Raul porumeni, ali eto ga – blago crvenilo na njegovoj osunčanoj koži. Pogled mu se spuštao prema zemlji, nisu mogle ni na sekund da se sretnu s mojima, i kunem se da hvatam najsitniji osmeh koji povlači ugao njegovih usana. — Nije bilo toliko komplikovano. Samo sam radio svoj posao. I uspeo sam da popravim i onaj drugi auto; klijentkinja ga je dobila u nasledstvo od svog dede i jako je bila izbirljiva što se tiče njegove popravke. Kako ona kaže: Rols Rojs je njen ponos. Iako je kao što si video, dosta mator.
Naginjem se ka njemu i vidim da teško diše. Moj eksperiment odlično uspeva. Kristobal, ti si genije. — Veoma cenim što si tako brzo uspeo da popraviš moj auto. Ali nisi mi odgovorio na pitanje. Da li si toliko silno želeo da me vidiš?
Podiže glavu i srete moj uporni pogled. Na trenutak napetost među nama pucketa poput varnica vatre u kaminu, i mislim da će me ona povući u nepoznato. Ponovo primetim krajičkom oka da mu se ruke trzaju kao da želi da mi dlanovima obuhvati lice i na moje usne utisne poljubac za kojim obojica izgaramo od želje. Ali uspeva da se savlada i umesto toga, pre nego što uspem da kažem bilo šta, nežno stavlja ruku na moju mišicu i naginje se, pritom svojim usnama blago okrznuvši moj obraz.
Srce mi preskače. Raul, šta mi radiš…
— Vozi bezbedno! — promrmlja ispod glasa, polako se povlačeći unazad. Ali tom prilikom, nezgodno stane i krene da pada. Srećom, jednom rukom ga uhvatim za zglob a drugu prislonim na njegova snažna, mišićava leđa.
— Imam te! — promrljam tik uz njegove usne koje me ponovo mame da ih kušam. Borim se sa unutrašnjim porivom da to ne uradim. Ne još. Ne želim da ga isprepadam sa poljupcima.
Bojažljivo klima glavom u znak zahvalnosti. Obzirom na činjenicu koliko mi je blizu, mogu da čujem snažne otkucaje njegovog srca kako udaraju u ritmu tam tama. Nasmešim se krajičkom usana, i meni srce počne lupati istim ritmom kao i njemu. — Sladak si, Raul.
Lice mu je sada još crvenije i znam da ga imam tamo gde želim.
— Ne brini, dobro ću se pobrinuti za auto. I… hvala. On se polako uspravi, ovom prilikom okrznuvši moje usne.
Stojimo tu na trenutak, prostor između nas pevuši neizrečenim rečima i neizrečenim impulsima, ali znam da treba da odem pre nego što ovo postane previše za bilo koga od nas. Sa poslednjim osmehom, okrećem se i krećem prema autu.
Dok se udaljavam, bacim pogled u retrovizor i vidim da Raul još uvek stoji tamo i posmatra me. Srce mi lupa u grudima, ali ne pokušavam ni da sakrijem osmeh koji mi se širi preko lica.
Kada dođem u školu slikanja kasnije tog jutra, još uvek sam uzbuđen. Ulazim u studio i vidim Elenu Martinez, moju učiteljicu slikanja, kako sprema štafelaje. Na sebi je imala farmerke sa širokim nogavicama i lanenu košulju koja je bila umazana raznoraznim bojama i čije je rukave zavrnula iznad lakata. Svoju dugu, svilenkastu kosu je pokupila u rep i preko nje omotala bordo maramu. Na nogama je imala krem espadrile. Ona je fina i uvek me ohrabruje da izrazim svoja osećanja kroz umetnost, i to mi je bila neka vrsta bega zbog svakodnevnog pritiska roditelja da se bavim porodičnim poslom.
— Kristobale! — obrati mi se toplo. — Danas izgledaš… drugačije. Da li se nešto dogodilo?
Stidljivo klimam glavom, kao da se bojim da na glas izgovorim to što mi se mota po srcu. Kao da će mi neko iščupati iz srca to osećanje sreće, ispunjenosti, zadovoljstva. Po prvi put u životu osećam leptiriće u stomaku. I znam šta mislite: leptiriće u stomaku imaju samo zaljubljeni tinejdžeri. E pa imam ih i ja, iako nisam tinejdžer. Ali jesam zaljubljen. I to do ušiju.
Elena briše ruke krpom, nežno se osmehujući. — Oooo. Bio si previše pod stresom u poslednje vreme. Ona pokazuje na jedan od štafelaja, njen glas je podržavajući. — Da vidimo šta danas imaš u sebi. Nešto kao da je spremno da izađe na površinu.
Sedam za slobodan štafelaj nedaleko od prozora, gde sunce baca tople senke u sobu. Vadim list papira iz bloka za crtanje i olovku za skiciranje, i ubrzo prsti počinju da se lako kreću po papiru. Skica ispred mene bila je u neredu – linije su se nespretno preklapale, senčenje je bilo pretamno na jednoj strani. Nije me izneverila tehnika, već moj um. Naslonio sam se unazad, frustrirano trljajući oči, zureći u napola oblikovani portret koji sam pokušavao da oživim. Crte koje su me gledale bile su poznate, ali su odbijale da se spoje na način na koji sam želeo. Bio je to Raul, ili je barem trebalo da bude.
— Kristobale!— tiho je povikala Elena sa druge strane sobe. Imala je taj ton – onaj koji mi je rekao da je primetila moju borbu, a da nije ni pogledala direktno u mene. — Opusti ruku. Linije će biti umerenije ako ne razmišljaš previše.
Uzdahnuo sam, pogledavši je sa stidljivim osmehom. — Lakše je reći nego učiniti.
Lagano se nasmejala, brišući četkicu pre nego što je prešla sobu, obišla oko mene te stala iza leđa i pogledala preko mog ramena. Njene tamne oči su skenirale papir, a obrve su joj se samo blago namrštile dok je pregledavala moju skicu. — Nije loše, znaš! —rekla je, analizirajući. Ali mogu da primetim svaki put kada umetnik okleva.
Oklevam. Upravo je to bio problem.
Elena nije poznavala čoveka kojeg sam skicirao, nije znala kako se Raul nekako urezao u moje misli još od prethodnog dana. Svakim pokretom olovke sam pokušao što vernije da dokažem njegovo lice- napetost u njegovoj vilici, intenzitet u njegovim očima kada me je pogledao, način na koji su mu se ruke stisnule u pesnice kada bi se naljutio. Ali tu se krilo nešto što sam sebi nisam smeo da priznam…
— Ne znam da li dobro senčim! — promrmljao sam, a oči su mi se vratile na skicu. Zasenčene konture njegovog lica nisu odgovarale slici Raula u mojoj glavi. — Pomalo si rasejan, Kristobale! — njen glas preseče moje misli.
— Ali ovo izgleda da je neko poseban. Ko je lepotanko?
Oklevam sa odgovorom. Elena je uvek bila pronicljiva i znam da će prozreti svaku polovičnu laž. Bacim pogled na skicu, pa opet na nju. — Samo neko koga sam nedavno sreo. Niko važan.
Podiže desnu obrvo upitno, a na usnama joj se ukaza širok osmeh. — Niko važan, a ipak si ga prikazao kao da poznaješ svaku tajnu koja se krije iza tih misterioznih tamnih očiju. Zamišljeno kažiprstom lupka po bradi. — Je li on model? Ili nešto više… možda komplikovanije?
Nervozno se smešim, ali činjenica da joj prećutkujem istinu me izjeda iznutra i ne da mi mira.
— Samo… neko koga sam upoznao prethodnog dana. Slegnuo sam ramenima, držeći glas opuštenim, iako sam osetio da mi se puls lagano ubrzava. — Mehaničar. Juče smo se malo posvađali.
— Ah, sukob! — rekla je Elena pomalo zabavljenim tonom. — U redu. Često je više istine u sukobu nego u miru. O čemu ste se svađali?
Nasmejao sam se tiho, sećajući se kako je sve to sada izgledalo glupo. — Udario sam drugi auto koji je bio parkiran. On me je usmeravao ka parking mestu i zbog moje greške smo se na kraju posvađali oko toga. Ispostavilo se da on nije osoba koja se suzdržava od onoga što misli.
Njene usne su se iskrivile u znalački osmeh i pogledala me. — I zato ti je on na umu?
Nisam odmah odgovorio, nespretno se pomerajući na stolici na kojoj sam sedeo. Zašto mi je on bio na umu? Zato što sam ispod prvobitnog šoka koji je preovladao mnome osetio nešto drugo. Nešto što me je uzbuđivalo do krajnjih granica još od našeg poljupca. Nisam mogao da prestanem da razmišljam o načinu na koji me je Raul posmatrao, s jedne strane zbunjen zbog onog što se desilo između nas, ali s druge strane nije baš bio isprva poverljiv prema mom bogatstvu.
Sigurno se često sretao sa nadmenim bogatašima koji su se pred njim razbacivali sa novcem, ko zna kako stečenim. Gadio sam se takvih ljudi, i da se ja pitam, takvim ljudima bih oduzeo sav taj novac i naterao ih da ga zarade ali poštenim radom. I moja porodica ima bogatstvo, ali ono je porodičan biznis. Naš lanac hotela je jedan od najpoznatijih kako u raznim delovima Španije, tako i u svetu.
Neki od najbogatijih ljudi su odsedali u našim hotelima, kako privatno tako i poslovno kada su održavali seminare u našim konferencijskim salama koje su mogle da prime nekoliko stotina gostiju. Ali kao da je Raul posle toga ipak mogao da nasluti da nisam jedan od balavaca koji se razmeću očevim bogatstvom. Jer u suprotnom, ne bi nikad pristao da popravi moj Mercedez Benz, već bi me oterao istog trena. Ili zvao policiju. A to ne znam kako bih objasnio mojim roditeljima, kojima sam ponos.
U mene su uložili svu svoju ljubav, bar se nadam da je tako; i dosta para u moje obrazovanje. Pohađao sam najbolje privatne škole, i jedan od najboljih fakulteta za ekonomiju. Odužio sam im se tako što sam bio student generacije; na završetku školovanja dobio sam razne ponude za posao u struci, koje sam morao da odbijem iz razloga što mi je otac, kada sam jednom došao za praznike kući saopštio da će mi prepustiti svoje akcije u vođenju hotela Marimar i da nasleđujem njegov posao.
Nije da mi nije bilo drago, potajno sam maštao o vođenju tog hotela. Ali ipak sam želeo da se bavim nečim drugim. Slikarstvom, koje je bilo moja velika ljubav od malena. Potajno sam skicirao zgrade koje bi mi se dopadale tokom dugih šetnji sa roditeljima u skicen bloku, i taj blok je bio u fioci mog radnog stola pod ključem. Nisam smeo da im ga pokažem jer sam znao da će na bilo koji način sputati tu moju želju da se bavim umetnošću.
Moja tetka s očeve strane je bila izvanredna slikarka, ali pod pritiskom mog oca i njihovih roditelja morala da taj talenat gurne pod tepih i da se bavi “onim od čega se živi.” A to je bio menadžment u porodičnom biznisu. I tako je polako kopnila. Mesec za mesec, dok na kraju nije obolela od raka i svoj život prekratila pilulama za spavanje. Duša me još boli zbog gubitka jedne tako divne osobe; ona je bila druga majka za mene.
Od nje sam i nasledio ovaj talenat za slikarstvo, i na tome sam joj zahvalan. Prvu izložbu koju budem imao ovde u Elenom ateljeu, biće posvećena mojoj tetki Catalini.
Klimnem glavom, iako još uvek nisam siguran šta je tačno to kod Raula što me vuče k njemu. Možda je to vatra koja tinja u njemu, strast sa kojom pristupa svom poslu. Ili je to možda zato što, prvi put posle dugo vremena, osećam nešto… stvarno.
Dok Elena odlazi da završi svoje obaveze, ja se zavalim u stolicu i zurim u skicu. Prsti me svrbe da dodam više detalja, da uhvatim način na koji mu kosa pada preko obrva ili napetost u njegovim ramenima, ali prisiljavam se da stanem. Možda se ne radi o usavršavanju slike, već o tome da je pustim da diše, da se izdvoji na poseban način.
Izdahnem, odlažući olovku na štafelaj. Moraću da smislim način kako da mu odnesem ovaj portret. Nadam se da će mu se dopasti.
*****
ℝ𝕒𝕦𝕝
Upotrebio sam vrh patike da nogom otvorim vrata Havijerove radnje, a zvono iznad je zazvonilo da mu javi da sam tamo. U rukama sam nosio kartonsku kutiju koja je bila puna raznoraznih sitnica za njegovu radnju. Zamolio me je bio da odem do pošte da pokupim za njega stvari koje je naručio za radnju. Miris ulja, gume i metala ispunio je vazduh, što je bio lep, poznat miris. Zidovi su bili prekriveni policama punim kutija delova za automobile, alata i potrepština, sve u neurednom redosledu koji je samo Havijer mogao da razume. Bio je iza pulta i gledao neke papire, kao i uvek.
— Havi! — povikao sam, brišući znoj sa čela nadlanicom. U Barseloni je bilo stvarno vruće, a ja sam celo jutro radio pod haubom u garaži. Majica mi je bila mokra i osećao sam kako mi se prljavština lepi za kožu. — Molim te, reci mi da imaš deo koji mi treba za BMV. Mušterija me gnjavi već dva dana.
Havijer je podigao pogled i nasmešio se.
— Raul! Znaš da uvek dođem. Samo mi daj trenutak. Sagnuo se u zadnji deo radnje, pretražujući po policama, mrmljajući o tome kako se ja uvek pojavim kada je on zauzet. Odložio sam kutiju na pod i naslonio se na pult, lagano lupkajući prstima dok mi je um lutao.
Kristobal.
Odmahnuo sam glavom, iznerviran sam na sebe. Nije mi ličilo da budem toliko fiksiran na nekoga — posebno ne na nekoga tako daleko od mog dometa. Nisam mogao da prestanem da razmišljam o njemu otkako je ušao u moju garažu, izgledao je kul i uglađeno, kao da je upravo izašao iz modnog časopisa. Kristobal Leon. Čak je i njegovo ime zvučalo otmeno.
— Jesi li dobro, čoveče? — Havijerov glas me je vratio u stvarnost. Bio je nazad za pultom, držeći deo koji mi je trebao. — Malo si se izgubio u mislima. Uzeo sam predmet iz njegovih ruku i stavio ga na pult. — Da, izvini. Bio sam samo… rasejan. Uzdahnuo sam, trljajući potiljak. — Slušaj, da li si ikada sreo nekoga ko ti se jednostavno… zaglavi u mislima? Kao, šta god da radiš, ne možeš da prestaneš da razmišljaš o toj osobi?
Havijer je podigao obrvu, očigledno zabavljen. — Ovo zvuči zanimljivo. Nemoj mi reći da se gospodin radoholičar Raul Kortez konačno zaljubio u nekoga.
Zakoluto sam očima, ali me je osmeh na licu odao. — Nije tako. Ja samo… ne znam, čoveče. U pitanju je jedan momak.
Havijerov osmeh je postao širi, njegova radoznalost je zaiskrila. — Momak, a? U redu, sada si privukao moju pažnju. Reci mi sve. Duboko sam udahnuo, prolazeći rukom kroz svoju pomalo neurednu kosu. Nisam navikao da pričam o ovakvim stvarima — posebno ne sa Havijerom. Ali on je bio moj najbolji prijatelj, i ako mi je neko mogao pomoći da ovo shvatim, to je bio on.
— Zove se Kristobal! — počeo sam, oslanjajući se jače na pult. Juče smo se sreli prvi put kada je bezuspešno pokušavao da nađe parking za svoj skupoceni auto. Mercedez Benz.
— Bogat momak? — upita Havijer, već znajući odgovor.
— Da, veoma. On je… prefinjen, znaš? Nosi skupu odeću, ima satove koji verovatno koštaju više od cele moje garaže. Ali nije bio grub u vezi toga. Obično se momci poput njega ponašaju prema meni kao da sam ništa, ali Kristobal je bio drugačiji. Videlo se da mu je bilo žao zbog nanete štete na Rubinom autu. I ostavio mi je ogromnu svotu novca kako bih popravio oba auta.
Havijer je prekrstio ruke, naslanjajući se dok je slušao. — Dakle, on je bogat i fin. Nije baš uobičajeno, ali šta te je toliko zainteresovalo za njega? I ranije si se susretao sa bogatom klijentelom?
Oklevao sam pokušavajući da objasnim. — Ne mogu ni sam da ocenim, Havi. Bilo je nečega… u vezi njega. To je kao… on zapravo nije pripadao tom svetu. Mislim, naravno, imao je sve stvari — novac, odeću, stav — ali osećalo se kao da mu ne prija svo to bogatstvo. Kao da ispod te fasade bogatog momka čuči srce mladića koji želi da bude iskreno voljen i da ne bude u nametnutim okovima društva. Nije kao ostali nadmeni bogataši.
— Bilo je kao da nije bio sasvim u skladu sa osobom kakva je trebalo da bude.
— I osećao si se kao da to možeš da razumeš? — upita Havijer, glas mu je sada bio ozbiljan. Više se nije šalio.
Klimnuo sam glavom. — Možda. Nisam siguran. Teško je to opisati rečima. Samo sam… osetio vezu. Kao da smo na istoj strani, iako su nam životi toliko različiti. I način na koji me je gledao… Zastao sam, odmahujući glavom.
Havijer se nasmejao. — Način na koji te je gledao, a? Zvuči kao da se zagrejao za tebe, drugar.
— Hajde, čoveče. Ne preteruj! — rekao sam, ali nisam mogao da se ne nasmejem. — Nije tako. Mislim, da, dobro, on predobro izgleda. Ima lepe muževne šake, duge vretenaste prste, telo kao da je isklesano od strane najboljeg vajara na svetu, krupne tamne oči koje se presijavaju na suncu. Pune usne koje su meke poput somota. Ali nije to glavna stvar!
— A-ha! — rekao je Havijer, klimajući glavom kao da mi uopšte ne veruje. — Pa šta je onda glavna stvar? Ponovo sam uzdahnuo, osećajući se iznerviran sam na sebe. — Stvar je u tome da ne mogu da prestanem da razmišljam o njemu. A ni sam ne znam zašto. Nije da je on neko sa kim bih ikada mogao… znaš, da budem. Dolazimo iz potpuno različitih sredina. Verovatno ima fensi devojku sa kojom je u vezi, a ja sam običan mladić koji popravlja automobile. Sigurno mu nisam ni na pameti, a kamoli da razmišlja da bude samnom u vezi.
Havijer se nagnuo napred, oslonivši ruke na pult. — Da li si ikada pomislio da možda nije toliko drugačiji od tebe kao što misliš? Mislim, ako je zaista bogat kao što kažeš, ne bi provodio vreme u garaži razgovarajući sa mehaničarom. Ali jeste. To mora znači nešto, zar ne?
Slegnuo sam ramenima. — Možda. Ne znam. Samo mi se čini… komplikovano sve to.
— Sve je komplikovano kada je ljubav u pitanju! — rekao je Havijer uz osmeh.
— Previše razmišljaš o tome, čoveče. Ako ti se sviđa tip, samo napred. Šta je najgore što može da se desi?
— Najgori što može da se desi? Pa da završim slomljenog srca zbog osobe kojoj sam bio usputna avantura.
Havijer je frknuo. — Gledaj, to ne mora da bude baš tako. Raul, ti si sjajan. Imaš svoj posao, fin si momak i dobro izgledaš. Ako Kristobal ne vidi to, onda nije naročito pametan.
Nasmejao sam se, odmahujući glavom.
— Hvala ti na ohrabrenju, ali mislim da to nije tako lako. On ima ceo život u koji se ja ne uklapam. Njegovi roditelji, prijatelji… ceo njegov svet. Ne znam ni kako bih se uklopio u taj savršeni svet gde je sve idealno.
Havijerovo lice se smekšalo. — Previše pritiskaš sebe. Ako ti se sviđa, samo polako. Upoznaj ga bolje. Možda Kristobal ima više kvaliteta nego što misliš. A ako nema, barem ćeš znati na čemu si. Ali ne možeš samo da razmišljaš o tome, a da ništa ne uradiš po tom pitanju.
Gledao sam u deo za auto koji je bio na pultu. Havijer je bio u pravu. Obično sedim i brinem o stvarima – ili ljudima – ne pokušavajući da ih popravim. Uvek sam bio neko ko preduzima akciju, bilo da radi na automobilima ili rešavanju životnih problema. Ali kada je u pitanju Kristobal, osećam se izgubljeno.
— Jutros je došao u garažu! — rekao sam tiho. — Rekao je da je došao po auto. Na sebi je imao zelenu košulju koja mu je bila pripijena uz telo i izgledao je savršeno. Nisam mogao da sklonim pogled sa njega. Suzdržavao sam se da ne podlegnem uticaju i poljubim ga. Bio mi je veoma blizu i to me je činilo nervoznim. On je to primetio i kao da ga je pomalo zabavljalo. Osećala se izvezna doza napetosti među nama.
Havijer je podigao obrvu. — Napetost, a? Čini se da u ovome ima više nego što kažeš.
Protrljao sam potiljak, osećajući da mi se lice zagreva. — Izgleda da ima. Ili možda samo zamišljam. Prošlo je mnogo vremena otkako nisam osetio nešto ovako. U stvari, prošlo je mnogo vremena otkako sam sebi uopšte dozvolio da razmišljam o tome da se ovako osećam. U jednom trenutku umalo nisam pao, ali njegove snažne ruke su me pridržale. Milimetri su nas delili. Osećao sam njegov dah na usnama i istog trena mi se u stomaku pojavila neka vrelina. Kada sam se pridigao, ovlaš sam okrznuo njegove usne.
Havijerove oči su izgledale nežnije.
— Razumem, druže. Posle onoga što se desilo sa Sofijom, logično je da si oprezan. Ali ne možeš dozvoliti da te prošlost spreči da nastaviš napred. Kristobal…on je drugačiji. On nije kao ona.
Klimnuo sam, zahvalan na onome što je Havijer rekao. Sofija je ostavila dubok ožiljak za koji je trebalo mnogo vremena da zaraste, ali možda je bio u pravu. Možda je bilo vreme da prestanem da se plašim i da rizikujem.
— Jednostavno ne želim ponovo da budem povređen! — rekao sam tiho.
— Ti si jak momak, Raul! — rekao je Havijer ozbiljnim glasom. — Uostalom, nećeš znati šta bi se moglo dogoditi ako ne pokušaš. ko zna Možda je i Kristobal razmišljao o tebi.
Nasmejao sam se, iako sam se zbog te pomisli osećao malo bolje. — Da, naravno. Momak poput njega, razmišlja o nekome poput mene? Nema šanse.
Havijer sleže ramenima. — Nikad se ne zna. Samo polako. Prvo ga upoznaj. Ne morate žuriti ni u šta. Ali nemojte ni potpuno isključiti ideju. Zaslužuješ da budeš srećan, čoveče.
Nasmejao sam se, zahvalan na njegovom savetu. Havijer je bio u pravu. Previše sam razmišljao o tome, dopuštajući mojim brigama da preuzmu kontrolu nad mojim srcem. Možda je Kristobal bio dobar za mene, a možda i nije. Ali neću saznati osim ako ne iskoristim šansu. Nakon što sam napustio Havijerovu radnju, nisam mogao da prestanem da razmišljam o svemu što je rekao. Ubacio sam deo automobila na suvozačko sedište svog malog Punta i ušao, zatvorivši vrata malo jače nego što je bilo potrebno. Čim je motor upalio, izašao sam sa parkinga i vratio se u garažu. Ali nisam razmišljao o poslu – razmišljao sam o Kristobalu.
Da li je Havijer u pravu? Da li sam samo previše razmišljao o stvarima?
Istina je bila da nisam mogao da prestanem da razmišljam o Kristobalu otkako je prvi put došao u garažu. To nije bila samo fizička privlačnost – to je bilo nešto dublje. Bilo je nešto u vezi sa Kristobalom zbog čega sam se osećao povezanim sa njim, kao da smo se razumeli, a da nismo ni pokušavali. Sada, dok su mi Havijerove reči još uvek u mislima, nisam mogao prestati da se pitam da li je možda — samo možda — Kristobal razmišljao i o meni.
Čvrsto sam držao volan dok sam se vozio ulicom u kojoj je bila moja garaža. Da li sam zaista bio spreman da iskoristim tu šansu? Posle svega što se desilo sa Sofijom, da li bih zaista mogao ponovo da se izložim?
Odvezao sam se do parkinga ispred svoje garaže, gde su mi pogled na polugotove automobile i beton umrljan uljem delovao kao utešni stari prijatelj. Ali čak i ovde, na mestu koje me je uvek držalo mirnim, moj um je stalno lutao ka Kristobalu. Izašao sam iz Punta, zgrabio deo sa sedišta i ušao unutra, pokušavajući da ignorišem nelagodan osećaj u grudima.
Iako sam radio, popravljao automobile i gubio se u uobičajenoj rutini, to mi nije baš pomoglo. Stalno sam razmišljao o našim razgovorima – Kristobalovom očaravajućem osmehu, kako se činilo da njegove oči ostaju na mojima malo duže nego obično, kako se naginjao dok smo razgovarali, kao da je želeo da čuje svaku reč. I način na koji sam se osećao oko njega — sve je bilo posebno.
Dan je prolazio u magli, a kada je stiglo vreme da zatvorim garažu, sunce je počelo da zalazi, dajući gradu toplu, zlatnu svetlost. Zaključao sam vrata, duboko udahnuo i naslonio se na njih. Ulice su sada bile tiše, a užurbani dan prelazio je u mirno veče.
Kristobal. Još uvek mi je bio u mislima.
Možda je bilo vreme da prestanem da se opirem. Možda je bilo vreme da prestanem da se krijem od svojih strahova i ponovo počnem da preuzimam kontrolu. Ako je Havijer bio u pravu, morao sam da prestanem da brinem o tome koliko su naši životi različiti. Kristobal se vratio u garažu s razlogom. Možda se nije radilo samo o automobilu.
Posegnuo sam u džep i izvadio telefon, gledajući na trenutak u ekran. Moji prsti su oklevali preko ekrana pre nego što sam otvorio svoje kontakte. Pomerao sam ih nadole dok nisam našao Kristobalov broj, koji sam sačuvao nakon našeg prvog sastanka.
Možda je mislio na mene.
Kliknuo sam na njegovo ime, a srce mi je lupalo dok je telefon počeo da zvoni.
