Skriveno u raju

Dobrodošli u hotel Skriveno u raju

𝔼𝕝𝕖𝕟𝕒 ℂ𝕣𝕦𝕫

Pogledala sam u blistavu površinu recepcije i ispravila svoju zlatnu pločicu sa imenom po treći put pre nego što je ušlo još posetilaca. Napred je pisalo moje ime i prezime: Elena Cruz, ime za devojku koja je imala prilično velike aspiracije. Ovo je priča o devojci koja se divila ideji da radi u luksuznom hotelu poznatom kao „Skriveno u raju” koje se nalazi u Španiji. Ime Elena mi je dao otac, što na španskom znači sunčeva svetlost jer je smatrao da sam to ja za njega i majku. Bar sam to na neko vreme bila za majku. Ali i dalje sam to za oca, koji se bez pogovora daje za mene.

— Dobro jutro Elena — pozdravila me je Pilar, moja saradnica i drugarica kao i uvek sa osmehom na licu. Već je posluživala piće dobrodošlice novopridošlicama; lice joj je blistalo toplinom španskog sunca napolju. Njena medeno plava kosa je bila pokupljena šnalom sa cirkonima, na kapcima je imala bebi roze senku sa sitnim šljokicama i na punim mesnatim usnama ruž u istoj nijansi. Njena svetla put je bila nešto što ju je izdvajala od ostalih devojaka koje su radile u ovom hotelu.

— Dobro jutro, Pilar — odgovorila sam, osmehujući joj se. Čovek zaista ne može a da se ne oseća srećnim u takvom okruženju. Hotel se nalazio na obali mora, koje svojim belim peščanim plažama i čistom vodom privlači turiste iz celog sveta. Svaki dan je bio kao razglednica u stranoj zemlji.

Uživala sam u procesu rada ovde: pozdravljajući nove ljude, slušajući ih i osiguravajući im da se provedu najbolje moguće tokom svog boravka. Međutim, koliko god da sam volela tu rutinu i stabilnost onoga što sam radila na poslu, osećala sam da nešto nedostaje. Nešto… neočekivano.

Predvorje je bilo užurbano mesto gde su gosti dolazili i odlazili, nosači kofera su trčali tamo-amo i bat njihovih koraka se mešao sa tihim zvukom gitare sa koje su se čule ljubavne pesme u pozadini. Pošto sam upoznala četvoročlanu porodicu, udobno sam ih dočekala sa „Bienvenidos” jer sam želela da pružim isti odličan prvi utisak kao odmaralište.

Međutim, nakon što sam ih registrovala u sistem, dala ključeve i usmerila ih ka liftovima, zamislila sam se nakratko. Zamišljala sam da ću doživeti avanturu, ljubav i nešto izvan moje mašte. Toliko sam dugo radila na svom poslu, na tome da budem uspešan profesionalac, da nisam imala mnogo mogućnosti za ostalo.

— Zemlja zove Elenu! —reče Pilar vraćajući me u stvarnost. — Gde si bila poslednjih nekoliko minuta?

— Izvini — rekla sam, smejući se i odmahujući glavom. — Samo sam sanjarila.

— Možda o misterioznom vlasniku — rekla je Pilar zaigrano. — Čula sam da je veoma zgodan.

— Nisam ga ni videla — odgovorila sam, prevrćući očima. — On je u ovom trenutku više mit nego čovek.

— Pa, niko ti ne brani da maštaš, zar ne? Namignula mi je pre nego što se vratila svom poslu.

I sanjala sam. Očekivala sam da uplovim u romantične uvale duž obale, da zaplešem pod mesecom uz muziku španskih gitara i nađem nekoga ko će me gledati kao da sam jedina na svetu. Bilo je glupo, znala sam. Ali šta je bio život bez malo nade? Ostatak dana uključivao je osnovne stvari kao što su prijave, odjave, zahtevi za buđenje… Zidni sat je pokazivao četiri sata popodne i istog trenutka se oglasilo elektronsko zvono što je označavalo kraj naše smene. Pilar i ja smo bile žedne i umorne. Neki od posetilaca dolazili su vrlo rano ujutru i odlazili veoma kasno uveče; bilo je toliko naređenja da smo obe spale s nogu. Sunce je još bilo visoko na nebu, i osećala se vrelina u vazduhu.

— Elena, obećavam ti da ću, ako budem bila primorana da slušam još jednog gosta koji traži još peškira, sigurno ću vrisnuti — rekla je Pilar sa šaljivim sjajem u očima dok se presvlačila u cvetnu haljinu na bratele.

Nasmejala sam se. — Ali hej, bar sada možemo da se opustimo. Šta misliš da odemo u novi kafić koji je juče otvoren niz ulicu, čula sam da tamo prave super ukusnu limunadu? — odgovorila sam zakopčavajući lanenu bebi haljinu A kroja.

— Super — rekla je Pilar dok me je uhvatila pod ruku i počele smo da šetamo kamenom popločanom stazom do malog kafića ugnezdenog između visokih stabala.

Kafić je bio veoma privlačan, sa drvenim nameštajem i saksijama punim jarkog cveća na prozorskoj dasci. Posle duge šetnje seli smo za sto koji se nalazio na terasi u hladu. Pejzaž je bio prelep, a počeo je i blagi vetar da duva sa mora i time pomogao da se vazduh malo ohladi.

— Dve limunade, molim —rekla je Pilar kada je nasmejana konobarica došla za naš sto, a njena španska intonacija dodala je šarm atmosferi.

Kada smo ostale same, Pilar i ja smo razgovarale o našem danu i prepričavale smo jedna drugoj smešne anegdote o posebnim zahtevima gostiju. Ovo vreme koje provodim sa Pilar nakon smene ne bih menjala ni za šta na ovom svetu. Ona mi je kao rođena sestra koju nažalost nisam mogla da imam. Mojoj majci su nakon što je mene rodila, našli tumor na bubrezima koji je uticao na to da ona više nikad neće moći da ima decu. Iako su uspešno uklonili taj tumor, ona se nije pomirila sa činjenicom da neće više moći da ima decu. Pala je u depresiju i završila na jakim lekovima koji su joj ugrozili zdravlje na drugim organima, i pre tri godine je preminula. Otac je bio skrhan, baš kao i ja. Niko iz naše porodice nije želeo da nam pomogne, ni novčano ni nikako. Iz kurtoazije su došli na sahranu i to je bilo to. Moj otac je molio moju ujnu da budem kod nje da se sklonim iz porodične kuće a on će platiti moje školovanje na fakultetu ali je ona to odbila. Nije navela razlog, ali nam je zalupila vrata pred nosem. Pametnome dosta. Istog dana sam kupila novine i počela da gledam oglase za posao; nakon para dana, preselili smo se iz velike porodične kuće u dosta manju. Otac je imao para samo toliko jer velika količina novca je otišla na majčino lečenje i potom sahranu. A onda je kao poručen došao posao recepcionera u hotelu “Skriveno u raju” i odmah sam se prijavila na oglas. Prošla sam u najuži krug i pored mene su primili i Pilar. Od tog dana nas dve smo postale nerazdvojne drugarice, i moj život je postao mnogo bolji.

Kucnule smo čašama u nadi da je danas još jedan dan za koji se borimo u ovom raju. Osvrnuvši se oko sebe, Pilar je otpila gutljaj limunade shvativši koliko ljudi oko nje kruži.

— Vidi onog slatkiša — prošaputala je pokazujući na čoveka koji je upravo ušao u baštu. Bio je to visok muškarac, širokih lepih ramena, svetle kose i duguljastog lica sa naočarima par godina stariji od nas, nosio je belu košulju koja se pripijala uz njegovo isklesano telo. Pojava ovog muškarca je nagoveštavala uzbudljiv razvoj događaja.

— Sladak je — odgovorila sam, pokušavajući da je ohrabrim dok sam ispijala gutljaj iz čaše.

—Možda bi trebalo da odeš i porazgovaraš s njim.

Pilar je zakolutala očima. — Ma da! Ne bih znala šta da kažem.

— Budi svoja — savetovala sam je. — Muškarce najviše uzbuđuju devojke koje su prirodne i koje ne glume neku nedostižnost. Naravno ne vole ni one koje se lako predaju, jer takve najlakše iskoriste za jednu vrelu noć u hotelskoj sobi i nikad više ih ni ne pogledaju.

U tom trenutku, on je prolazio pored našeg stola, a Pilar je, zbog svoje strepnje, prolila limunadu direktno čoveku na put. Čaša se nagnula, a sadržaj je poprskao njegove cipele.

— O moj Bože, tako mi je žao! — Pilar je uzviknula, brzo ustala sa svog sedišta i posegnula za salvetom na stolu. — Nisam htela da…

Čovek je bacio pogled na cipele, a zatim na Pilar, a lice mu se osmehnulo. — Nema štete — rekao je dubokim, umirujućim glasom. — Ionako mi je trebalo da se ohladim.

Pilar je pocrvenela, pružajući mu salvetu. — Žao mi je zbog toga, kako bi bilo da Vam naručim piće kao izvinjenje?

— To je veoma ljubazno od vas, ali nema potrebe— rekao je i prihvatio salvetu, nastavljajući da briše cipele. Oh, uzgred, moje ime je Rodolfo Molina.

Srce mi je poskočilo od radosti. — Rodolfo Molina? Suvlasnik hotela Skriveno u raju?

Pogledao je pravo u mene i njegov osmeh je postao još širi. — Baš taj. A ti mora da si Elena Kruz ako se ne varam. Čuo sam sjajne stvari o tebi.

Trepnula sam, zatečena. — Čuli ste za mene?

— Naravno — rekao je, privlačeći stolicu da sedne sa nama. — Uvek volim da znam ko se brine o komforu našeg hotela. Gospođice, molim Vas sedite. Moje cipele su čiste, uveravam Vas.

I dalje vidno rumena u licu, Pilar je klimnula glavom i vratila se na svoje mesto. — Hvala, gospodine Molina. Mislim, Rodolfo.

— Molim Vas zovite me po imenu, bilo bi previše formalno da me zovete prezimenom, posebno u ovakvoj situaciji — odgovorio je Rodolfo kroz širok osmeh. — Pa, šta vi dame radite kada ne radite danonoćno kako biste osigurali da naši gosti nemaju na šta da se žale? Pilar i ja smo se pogledale i obe nismo mogle da verujemo da smo zapravo u istoj prostoriji sa suvlasnikom najelitnijeg hotela u kom radimo. Ni u najluđim snovima nismo mogle ovako nešto da zamislimo. — Pa, mi volimo da izlazimo i testiramo nove kafiće, a ponekad i slučajno polijemo zgodne momke limunadom — našalila sam se, pokušavajući da ublažim tenziju.

— Pretpostavljam da je dobar osećaj što sam vas dve upoznao, čak i ako je to bilo u ovakvim okolnostima. Mogu li da vas častim još nečim? Barem mi dozvolite da se iskupim nakon što sam gospođicu zbunio te me je nehajno polila limunadom i ostala bez iste. — Pilar, šta kažeš? Ipak si ostala bez limunade, ali razlog tome nije nimalo loš!  — dodala sam kroz smeh, ali me je nedugo nakon Pilar lagano gurnula nogom ispod stola. Napetost je nestajala dok smo ćaskali kao da se poznajemo godinama. I kako se sumrak spustio i senke počele da se pojavljuju na kaldrmisanim putevima, znala sam da je ovo početak nečeg novog. Možda moji snovi o avanturi i romantici nisu bili tako daleko kao što sam nekada zamišljala.

Dok sam izlazila iz kafića, blagi večernji vazduh je imao svež dodir jasmina, osećao se i dašak mirisa obližnjeg mora. Ono što je poslepodne bilo neverovatno živopisno iskustvo nije izbledelo jer sam još uvek mogla da osetim kako mi adrenalin juri venama. Rodolfo Molina – zgodni muškarac koji je suvlasnik hotela gde Pilar i ja radimo, nam se pridružio u ispijanju limunade i bilo je kao da su se zvezde udružile da nas spoje danas. Pričala sam sa Rodolfom kao da smo stari prijatelji i smejala se sa Pilar. Bio je topao, zabavan i pristupačan, sasvim suprotno od neuhvatljivog i misterioznog tipa za kojeg sam ga smatrala. Ispričao nam je o svojim avanturama koje je imao, planu za otvaranje još nekoliko hotela i nekoliko smešnih incidenata na koje je naišao u samom početku kada je zajedno sa svojim najboljim prijateljem otvorio hotel. Bila sam bukvalno omamljena i bilo je nečega u vezi sa njim što me je nateralo da sa velikim interesovanjem slušam šta god da je govorio. Otvorivši ulazna vrata male kućice u kojoj živim sa ocem, ušla sam polako na prstima i izula sandale, osećajući hladan pod pod tabanima. Lagano sam zakoračila u dnevnu sobu i na kratko zastala kod kliznih vrata pogleda usmerenog ka kauču bež boje. Moj otac je sedeo naslonjen na mekane jastuke, a glava mu je bila naslonjena na naslon. Spavao je čvrstim snom a preko grudi su mu bile novine. Maleni osmeh mi je zaigrao u uglu usana, te sam polako prišla i isključila stonu lampu, izvukla novine i pokrila ga laganim frotirom te poljubila u čelo. Moj divni tata! – prošaputala sam tiho pazeći da ga ne probudim. Srebrnasti zraci mesečine ulazili su kroz prozore, dajući sobi poseban sjaj. Sipala sam čašu vina i otišla na malu terasu, naslanjajući se na drvenu ogradu gledajući u prelepo zvezdano nebo prisećajući se događaja od popodneva.

Pilar je bila ona vesela devojka kakva je inače, zadirkivala je Rodolfa i zasmejavala svojim specifičnim humorom. Znala sam da ju je privukla njegova šarmantna pojava. Pilar je bila slična meni po tome što smo obe padale na lepe muškarce, a Rodolfo je definitivno bio jedan od takvih. Srce mi je bilo puno sreće znajući da je moja najbolja drugarica možda našla ljubav svog života. Pri kraju našeg uzbudljivog druženja, Rodolfo se bio ponudio da plati pića, zahvaljujući nam na društvu. Razmenili smo brojeve i kroz širok osmeh je obavestio Pilar da može očekivati poziv na piće u vreme pauze. Popivši još jedan gutljaj vina, ispravila sam leđa i duboko uzdahnula. To je bila možda i najfascinantnija činjenica za Pilar– pronaći snažnu mušku osobu za tako kratko vreme. Spustila sam pogled ka moru obasjanom mesečinom, osetila sam kako se u meni javlja nešto što već dugo nisam osetila, tračak nade ili još bolje, nalet adrenalina. Noć je bila puna potencijala, i konačno, bila sam spremna za život o kojem sam oduvek sanjala – avanturu i romansu. Ovo je bilo mesto koje je vrvelo životom i energijom, mesto koje je izgledalo kao da ima gotovo mističan kvalitet, barem u mojim očima. Pilar mi je poslala poruku u trenutku kada je stigla kući, poruka je bila ispunjena uzbuđenjem obeleženim višestrukim uzvicima!

Pilar:

O moj Bože. Srele smo Rodolfa Molinu.

O Bože! Moramo da ponovimo ovaj susret! 

Ja:

Ni u najluđim snovima nisam mogla pomisliti.

Ali kako te je gledao, drugarice…

Pilar:

Preteruješ. Biće da ti je vrućina udarila u glavu pa ne znaš šta pričaš!

Ja:

Gutao te je pogledom, a ti pričaj šta hoćeš!

Lepo spavaj, mala i sanjaj zgodnog slatkiša. Ljubac

Njeno uzbuđenje mi je zagrejalo srce. Bila je u pravu; dan je bio neverovatan, i drago mi je što sam provela dan sa njom. Stavljajući čašu na obližnji sto, zaključila sam da je vreme da idem na spavanje. Jedna misao mi je proletela kroz glavu: Šta me sutra čeka? Neki novi susret? Ili uobičajen dan? Ušla sam u krevet, pokrila se laganim frotirom, a zatim dopustila da mi uši miluje šum mora kako bih zaspala. U mislima sam se setila Rodolfa i njegovog osmeha, njegovog toplog glasa i sigurnosti koja je isijavala iz njega. Iako je bio suvlasnik hotela, on je čovek od krvi i mesa kao i svi mi. Čovek koji ima srce i ne štedi se da ga daje ljudima oko sebe bez da traži išta zauzvrat. On je jedan od retkih u ovom surovom svetu. Gde je nestala dobrota, poštenje, iskrenost? Gde je nestala empatija da pomognemo drugom u nevolji? Šta je sa božjom zapovesti: ljubi bližnjeg svog kao sebe samog? Da li se zlo uselilo u ljude nepovratno? Da li nam ima spasa? Ako ne, onda nas iskreno žalim kao populaciju. Bog kad nas je stvarao nije razmišljao da će doći do svega ovoga; pravio nas je po svom liku. Ali ljudska prokletinja kao da je jača od Božje dobrote. Možda zato i propadamo civilizacijski iznova i iznova. Da li će se to ikad promeniti? Možda, a možda ima više u ovom raju od samo radnog i monotonog svakodnevnog života. Možda je to ponudilo onu vrstu avanture i romantike, o čemu sam imala koncepciju celog života. Možda ću pronaći svoju srodnu dušu ranije nego što sam mislila.