1. Upad u Diegovo srce
𝒜𝓃𝒹𝓇𝑒𝓈 𝑀𝑜𝓃𝓉𝑜𝓎𝒶
Noć je bila crna kao ugalj, mesec je bio zamaskiran oblacima, koji su svakog trenutka mogli doneti kišu. Sakrio sam se iza ogromnog hrasta, disanje mi je bilo jedva čujno, a srce u mojim grudima je tuklo poput topota konja. Preda mnom je stajala vila Navarro koja je izgledala kao zamišljeni stražar koji je pomno čuvao svoje tajne. Nikada nisam mislio da ću završiti ovde, ispred jedne od najelitnijih i najlepših vila u gradu. Međutim, kada vas život nenadano ošamari, u stanju ste da se odlučite na stvari na koje nikad ne biste pomislili. U mom slučaju to je krađa novca. Navukao sam masku da pokrijem lice; osetio sam kako me materijal grebe po koži ali sam ipak skupio snage da duboko udahnem vazduh.
— Vamos, Andrés, tú puedes hacerlo! * — promrmljao sam sebi u pokušaju da nastavim. Lice moje majke mi je prošlo kroz glavu; bila je slaba i mučila se na starom kauču, a izraz lica je preklinjao za pomoć. Trebali su joj ti lekovi i to je bila jedina mogućnost da ih dobijem.
Pogledom sam prešao preko područja poslednji put da bih se uverio da nema stražara u blizini. Iako su sigurnosne lampe osvetljavale travnjak i bacale senke tamo-amo, već sam bio upoznat sa ovim mestom. Nedeljama sam ga proučavao, posvećen pamćenju ne samo rasporeda već i potencijalnih slabosti. Ovo je bila noć kada sam planirao da napravim svoj potez.
Uradio sam domaći. Tačno sam znao gde se sve nalazi u vili Navarro. Šifra za kapiju je bila najteži deo – ali muž glavne kuvarice radi u obezbeđenju i dosta je brbljiv čovek plus voli džin te je bilo lako da od njega izvučem šifru za kapiju. Puls mi se ubrzao dok se crna tastatura zasvetlela ispred mene. Okrenuo sam svaki broj, a zvučni signali su izgledali glasnije nego što bi trebalo u noćnom metežu.
Četiri. Devet. Dva. Tri. Osam.
Kapija je škljocnula uz tihi, metalni udarac i ja sam je otvorio tek toliko da prođem kroz nju, a da ona ne zacvili. Bašta se prostirala ispred mene: zeleni deo podšišanog travnjaka u obliku žbunja, i stene u raznoraznim oblicima. Ovo mesto je izgledalo kao raj, ali morao sam da prestanem da uživam u njemu. Pognuo sam se nisko trčećo preko trave, korake mi je utišao mekani travnjak. Mesečevu zraci bacali su dugačke tamne oblike, a ja sam ih pratio i brzo plitko disao.
Svaki potez me je približavao kući, koja je odisala starim bogatstvom i gracioznošću. Okna nisu pokazivala svetlost, i nadao sam se da to znači da svi unutra spavaju. Poslednje što sam želeo je da se suočim sa bilo kim. U glavi mi se pojavila slika moje mame, njena slaba forma se skupila na našem izlizanom kauču u dnevnoj sobi. Nisam imao mesta za grešku. Ne ove noći.
Stigao sam do vile i naslonio se na zid čekajući da čujem bilo kakav pokret. Jedino čega sam bio svestan bilo je slabo zujanje grada u pozadini i zvuk lišća koje šapuće na vetru.
Stavio sam ruku u ranac i izvadio mali pribor za obijanje. Morate znati da mi ovo nije prvi put da na ilegalan način ulazim u tuđe kuće u potrazi za novcem. Da, jesu to uvek bogataške kuće ali za ovu sam se posebno spremao. Ali ne mogu vam još otkriti razlog zbog čega; polako će vam se samo kazati. Gurnuo sam krak u bravu tražeći mehanizam. Ubrzo je krak uhvatio mehanizam, izvršio dovoljan pritisak i nakon par minuta, brava se otvorila uz klik. Ispustio sam dah koji nisam znao da zadržavam.
Ušao sam u hodnik, pazeći da ih zatvorim što je moguće nežnije. Hodnik je bio u mraku, te sam iz unutrašnjeg džepa jakne izvadio malu baterijsku lampu i uključio je jednim klikom. Duboko sam udahnuo i pokušao da usredsredim svoja čula da se snađem.
Porodica Navarro je bila jedna od najbogatijih porodica u Madridu; živeli su u vili koja je bila opremljena elegantnim i vrednim nameštajem i posuđem. Ne, ne interesuje me ni nameštaj ni posuđe. Imao sam jedan cilj: novac. Bio je najlakše sredstvo za izneti, a to je jedino bilo bitno. Jer složićete se, lopovima nije baš na pameti da iznose kompjutere i ostale glomazne stvari; najlogičniji razlog je taj što velika većina dođe sa malom torbicom u kojoj je alat i jednom manjom vrećicom za skrivanje novca.
Hodnici su bili napušteni osim zvuka mojih koraka, a mene je ispunio tračak krivice. Ovo je bilo pogrešno, znao sam. Ali šta mogu da uradim? Bio sam spreman da uradim sve za nju jer mi je bila majka i poslednjih nekoliko nedelja je bila vezana za krevet i zavisila je od mene u svemu.
Stigavši u radnu sobu, lagano sam odškrinuo vrata i ušao unutra. Zidovi sobe bili su ispunjeni policama sa knjigama, dok je u sredini sobe postavljen masivni radni sto. Krenuo sam prema zidu, gde je bila Moneova slika Žena sa suncobranom. Sef je bio sakriven iza slike, pomalo kliše mesto ali pouzdano skrovište. Počeo sam da radim, a ruke mi se nisu tresle uprkos naletu adrenalina u telu. Morao sam da budem brz, jer je vreme isticalo. Kombinacija je bila još jedna ključna informacija, koju sam dobio plaćajući ljude i slušajući razgovore.
Klik. Klik. Klik.
Vrata sefa su se otvorila pokazujući gomile novca i nešto nakita. Zgrabio sam šta sam mogao i stavio u ranac.
U tom trenutku začula se škripa guma automobila koji se približavao. Ukočio sam se, pažljivo slušajući. Ulazna vrata su se otvarala i zatvarala i čuo se bat koraka. Srce mi je kucalo. Ovo je bilo loše. Loše. Osećao sam da moram da pobegnem, da ne mogu da ostanem gde sam bio i da udišem isti vazduh kao on.
Ali kada sam krenuo ka vratima, vrata radne sobe su se otvorila, a tamo je bio Diego Navaro -izuzetno zgodan muškarac tamne kratke kose, odeven u najfinije odelo sa leptir mašnom, prodornih crnih očiju koje su sevale u polumraku. Izgledajući uznemireno, zatvorio je vrata i provukao ruku kroz svilenkastu kosu. Istog trenutka mi je knedla zastala u grlu i nisam mogao ni jedan jedini korak da načinim.
Zadržao sam dah, moleći se da me ne primeti. Ali sreća nije bila na mojoj strani. Upalio je svetla i pogledi su nam se sreli; tada je izgledao zbunjeno pre nego što je shvatio ko sam ja – uljez sa maskom u njegovoj kući.
— ¿Quién eres tú?* — upitao je baršunastim glasom, a njegov glas nije odavao nagoveštaj straha.
— Por favor, no me haga daño! — preklinjao sam drhtavim glasom. — No soy un criminal. Solo necesito dinero para el tratamiento de mi madre enferma.*
**********
𝒟𝒾𝑒𝑔𝑜 𝒩𝒶𝓋𝒶𝓇𝓇𝑜
Još jedna od mnogobrojnih luksuznih zabava kojima sam prisustvovao je konačno završena. Iako je u početku bilo izuzetno dosadno javljati se silnim bogatašima i voditi polusatne razgovore sa njima, ostatak večeri mi je prošao i više nego uzbudljivo. Očijukao sam sa nekoliko plavuša i brineta dok sam ispijao šampanjac, a pred sam kraj večeri jedna vatrena crnka figure peščanog sata mi je pružila fantastičan užitak.
Dok se vozim kući u svom Audiju, još mi je u flešbekovima slika nje kako kleči u minijaturnoj šljokičavoj drečeće crvenoj haljini i svojim punim mesnatim usnama zadovoljava moju muškost. Dosta njih me je tako zadovoljavalo, ali ova se nekako posebno izdvajala. Njenu dugu kosu sam ovlaš pokupio svojim dugim prstima u punđu dok sam se nemilosrdno nabijao u njeno grlo. Zajedničko stenjanje je još više pojačavalo istovremeni užitak.
Na kraju sam je odvojio od sebe i dalje držeći je za kosu i podigao da stoji te je počastio jednim vrelim poljupcem nakon kojeg se zateturala i jedva našla izlaz nazad u salu. Brzim potezom sam se obukao i izašao napolje te seo u auto i dao po gasu.
Nakon 15-tak minuta vožnje, stigao sam ispred kuće i nakon što sam parkirao auto, uputio sam se ka ulaznim vratima. Zakoračio sam u hodnik sa mermernim podom. A onda se nešto čulo što je uznemirilo moja čula. Zastao sam na trenutak, slušajući pažljivo odakle dolazi izvor. Bio je iz pravca moje radne sobe. Uputio sam se tamo dok mi je srce ludački tuklo u grudima. Nisam znao šta mogu da očekujem i nije mi bilo baš prijatno da budem iskren. Otvorio sam vrata radne sobe i prizor koji sam zatekao mi je poslao trnce niz kičmu.
Moje prebivalište mira je napadnuto. Nezakonit uljez se nalazio u mojoj kući. Prolomio me nalet besa i neverice zbog smele akcije – kako je neko mogao da upadne u moj prostor u kome sam se osećao kao da niko ne može? — Šta se dođavola ovde dešava? — upitao sam, glasom grubim i nadmoćnim. Ispred mene je u mraku stajala visoka, vitka muška figura. Nisam mogao da vidim šta nosi, ali njegove tamne oči u kojima se ogledao strah su me odmah privukle. Upalio sam svetlo i tada sam mogao bolje da ga vidim. Nosio je crne farmerke, crni duks sa kapuljačom, na licu crnu masku koja je imala proreze za oči i platneni ranac koji očigledno nije stigao da zatvori jer sam se ja pojavio. Na blic sam bacio pogled na sadržinu i shvatio da je petljao po mom sefu jer sam ugledao svežanj novca i nešto porodičnog nakita.
— ¿Quién eres tú? — upitao sam kada sam shvatio da nema odgovora s njegove strane.
Pre nego što je uspeo bilo šta da uradi, brzo sam krenula napred i uhvatila ga za zglob, privlačeći ga bliže sebi. Pokušao je da pobegne, ali ja sam bio moćniji.
— Oslobodite me! — prošaputao je ljutito, a glas mu se jedva razbirao kroz masku.
— Neću dok mi ne objasniš zašto si ovde! — odgovorio sam, pojačavajući stisak. — Šta hoćeš?
— Ja… treba mi novac. Za medicinski tretman za moju mamu. Ona je bolesna! — šapnuo je, zvučajući veoma zabrinuto.
Njegov ton me je manje ljutio. Malo sam opustio držanje.
— Medicinski tretman za tvoju mamu? Da li stvarno očekuješ da ću poverovati u to?
— Istina je! — insistirao je, susrevši moj pogled tim snažnim očima.
— Ona je jedina porodica koju imam. Radim ovo zbog nje.
Mogao sam da osetim njegovu iskrenost, ali sam hteo da vidim njegovo lice, da proverim da li njegove oči potvrđuju njegove reči. Brzim, odlučnim potezom, ispružio sam ruku i skinuo masku sa njegovog lica.
Andresove oči su se malo šire otvorile i na trenutak sam primetio nagoveštaj slabosti, popuštanja. To je bilo sve što mi je trebalo. Ne razmišljajući dalje, ispružio sam ruku, držeći njegovo lice rukama, osećajući toplotu njegove kože pod dlanovima.
Dah mu je zastao kada sam se nagnuo, a moje usne su nežno dodirivale njegove. Dodir je bio naelektrisan, šaljući nalet osećanja kroz mene. Zastao sam na trenutak, proveravajući njegovu reakciju. Oči su mu se zatvorile, a usne blago otvorile, dajući mi tiho zeleno svetlo koje mi je bilo potrebno.
Pritisnuo sam svoje usne čvršće uz njegove, moj poljubac je počeo meko, ali postajao sve intenzivniji. Osećaj je bio uzbudljiv – njegove usne su bile tople i meke, kretale su se uz moje sa gladnom željom koja je odgovarala mojim. Osećao sam kako napetost u njegovom telu popušta, i biva zamenjena očajničkom, skoro instinktivnom vezom.
Čvrsto sam mu držao lice, približavajući ga sebi dok sam poljubac činio intenzivnijim. Stavio je ruke na moja ramena, a toplina među nama je postajala sve jača. Njegov dodir je bio pun čistih, snažnih osećanja od kojih mi se zavrtelo u glavi. Prešao sam jezikom polako preko njegovih usana, tražeći da uđem unutra, a on ih je brzo otvorio.
Poljubac se pretvorio u snažnu potragu, svaki pokret je pokazivao i vatrenu želju. Pomerio je ruke na moj vrat, privlačeći me još bliže, kao da želi da postane jedno sa mnom. Mogao sam da osetim mali nagoveštaj nečeg slatkog na njegovim usnama, primamljiv ukus koji je trenutak učinio još boljim.
Osetio sam da se trese kada su nam se jezici dodirnuli, od tog osećaja sam požurio. Bio je to strastven ples, tihi razgovor koji je pokazao naše potrebe i želje. Moja ruka se spustila do njegovog potiljka, pritiskajući ga uz sebe dok sam se gubio u snažnom osećaju poljupca.
Ostali smo bez daha, naša tela su blizu, svet oko nas je nestajao. Svaki poljubac se osećao kao novo otkriće, svaki dodir je nagoveštavao veće stvari. Kada sam se konačno odmaknuo, oboje smo plitko disali, u njegovim očima sam video isti zapanjeni, uzbuđeni izraz za koji sam znao da je u mojim.
— Zašto si morao da budeš tako šarmantan? — prošaputao sam, glasom punim osećanja.
Andres je držao pogled prikovan na moj, disao je duboko i neujednačeno. — Ja… Nisam planirao da se ovo desi! — promrmljao je, veoma tihim glasom.
Stajali smo tamo, u tragu poljupca, čela su nam se skoro dodirivala, a prostor između nas bio je ispunjen svežom bliskošću. Ali onda sam tiho rekao. — Dozvoljavam ti da uzmeš novac i nakit, ali moraš mi nešto obećati. Pogledao me je svojim zanosnim očima i ja sam nastavio.
— Nikad više ne pljačkaj kuću. Ako želiš, mogu ti ponuditi posao da možeš mirno da živiš i da ti majka ima redovnu terapiju. Nasmejao se, klimnuo glavom i posle kratkog poljupca otišao kroz prozor.
___________________________
~ Vamos, Andrés, tú puedes hacerlo! = Hajde Andres, možeš ti to
~ Quién eres tú? = Ko si ti
~ Por favor, no me haga daño! = Molim Vas, nemojte me povrediti
~ No soy un criminal. Solo necesito dinero para el tratamiento de mi madre enferma = Nisam kriminalac. Samo mi je potreban novac za tretman za bolesnu majku
