Ukradena srca

3. Dogovor

𝒟𝒾𝑒𝑔𝑜

Kafić je bio sakriven u mirnoj ulici u Madridu, gde je izgledalo da je nestalo uobičajene gradske buke i aktivnosti. Postalo je jedno od mojih omiljenih mesta, malo utočište od pritiska mog poslovnog života. Snažan miris sveže kafe ispunio je vazduh, mešajući se sa laganim mirisom peciva u staklenoj vitrini. Topla džez muzika je tiho svirala u pozadini, gotovo prigušena tihim glasovima nekoliko drugih mušterija u prostoriji.

Zavalio sam se u stolicu, zureći u ekran svog telefona dok sam kucao kratku poruku.

“Cafe Esencia, za 20 minuta. Moramo da razgovaramo.“

Zastao sam na trenutak pre nego što sam poslao poruku, pitajući se kako će Andres odgovoriti na nju. Nije imao pojma šta ću da predložim, ali znao sam da će doći. Morao je. Ponovo sam pogledao po kafiću, pokušavajući da zamislim kako će ovaj razgovor teći.

Drveni stolovi i stolice sa šarenim platnom su davali mestu toplu, privlačnu atmosferu, ali nisam mogao a da ne osetim napetost u meni. Ovo nije bio samo običan susret. Bio je to trenutak koji je mogao da promeni sve između nas.

Konobarica mi je donela kafu, a ja sam joj se rasejanim osmehom zahvalio. Otpio sam gutljaj, uživajući u gorčini koja mi se širila jezikom, uzemljujući me u sadašnjost. Misli su mi se stalno vraćale na Andresa – njegove napete oči, očaj koji ga je naterao da provali u moj dom i neospornu vezu koja je zaiskrila između nas.

Nisam mogao da prestanem da mislim na njega od onog dana na pijaci kada smo se sreli. Postojalo je nešto u vezi sa njim što nisam mogla da izbacim iz glave — kombinacija ranjivosti i snage koja me je privukla, zbog čega sam poželeo da ga zaštitim i da budem blizu njega. I onaj poljubac one večeri u mojoj vili… Bio je to više od trenutka strasti. Na mene je ostavio trajan utisak, koji nisam mogao da zaboravim.

Morao sam ponovo da ga vidim, ali ovoga puta to nije bilo samo zbog mojih osećanja. Radilo se o tome da mu pomognem, a možda, na neki način, pomognem i sebi.

Zvono iznad vrata kafića je tiho zazvonilo, vraćajući me u stvarnost. Podigao sam pogled kada je Andres ušao, a njegove oči su pretraživale sobu dok nisu srele moje. U njegovom pogledu je bilo kratkog bljeska — možda opreza, ili možda radoznalosti. Bio je ležerno obučen, u jednostavnu majicu bež boje i tamno plave farmerke, ali je i u tome našao način da se istakne.

Polako je prišao stolu, a izraz lica je pokazivao oprez. Ustao sam da mu poželim dobrodošlicu, a na usnama mi se stvorio blagi osmeh.

— Andres! — rekao sam, pokazujući mu na stolicu preko puta. — Hvala ti što si došao. Klimnuo je glavom, smeštajući se polako.
— Spomenuo si da želiš da razgovaramo o nečemu! — rekao je mirnim glasom, ali su se u njemu osetile primese sumnje.

Posmatrao sam ga na trenutak. Delovao je oprezno, više nego ranije, kao da se spremao za ono što ću mu reći. Shvatio sam zašto. Na kraju krajeva, mi smo se upuštali u nepoznato tlo.

— Da! — počeo sam, govoreći pažljivo.
— Dosta sam razmišljao o tebi… o tvojim okolnostima.

Oči su mu malo zaškiljile, pokazujući da postavlja gard prema meni.

— Već sam ti rekao, Dijego. Ne želim ničiju pomoć samo iz ljubaznosti ili sažaljenja.

— Ne radi se ovde o ljubaznosti ili sažaljenju! — odgovorio sam, naginjući se preko stola.

— Ovo je šansa za oboje.
Ostao je tih, čekajući da nastavim, ali video sam da sumnja. Otpio sam gutljaj kafe, nakratko razmišljajući šta da kažem sledeće.

— Razumem u kakvoj se situaciji nalaziš! — rekao sam tiho. Znam da ste tvoja majka i ti u izuzetno teškoj materijalnoj situaciji, i znam da si osoba koja je silom prilikom prilika prinuđena da krade po kućama ne bi li obezbedio majci skupocenu terapiju. Zato želim da vam pomognem.

Njegove oči su se nakratko zatvorile, obrve skupile a zatim je naglo otvorio oči. — Kako tačno misliš da nam pomogneš?

Duboko sam udahnuo, misleći da je vreme da budem potpuno iskren. — Imam određene prednosti, Andres. Novac, kontakti — stvari koje bi zaista mogle da poboljšaju tvoju situaciju. Mogu da pokrijem troškove medicinske nege tvoje majke i da se postaram da ona dobije najbolji mogući tretman.

— Pretpotstavljam da tražiš nešto zauzvrat.
Odmahnuo je glavom.

— Možeš zamisliti: neću.

Andres se zavalio u stolicu, prekrstivši ruke na grudima dok je razmišljao o onome što sam mu upravo rekao. Mogao sam da ga vidim kako teško razmišlja, sa pomešanim osećanjima na licu.

— Ovo nije samo posao, Andres! — rekao sam nežno. Ovo je šansa da se stvari promene. Šansa da popravimo stvari za oboje. Više nećeš morati da kradeš. Vas dvoje ćete živeti bez brige da ćeš biti uhvaćen, bez krivice koja te muči već nekoliko godina.

Neko vreme nije ništa rekao. Njegove oči su gledale duboko u moje, pokušavajući da pronađe bilo kakav znak prevare ili skrivenih razloga. Toplo sam ga gledao pokušavajući da mu u pogledu pokažem da sam iskren. Nisam samo pokušavao da mu šefujem, iako je to možda deo toga. Zaista sam želeo da mu pomognem, da mu dam šansu za bolji život.

Najzad je progovorio mirnim i postojanim glasom. — Kakvu korist ti imaš, Dijego? Zašto zbog mene sebi stvaraš probleme?

Zastao sam, njegove reči su me zatekle. Ali nisam mogao da ga lažem. — Zato što ne mogu da prestanem da mislim na tebe, Andres! —priznao sam. Od one noći si mi 24 sata 7 dana u nedelji. Kada spavam, mislim na tebe. Kada imam sastanke, okupiraš mi misli. Kada dišem, mislim na tebe. Više nisam isti čovek kao pre. Ne želim samo da vam pomognem – želim da budem blizu tebe. Ovaj dogovor … to je jedini način koji sam mogao da smislim da se to dogodi.

Njegov izraz lica postao je malo nežniji, a napetost među nama se pretvorila u nešto dublje. — Ti me čak i ne poznaješ! — rekao je, ali njegov ton nije bio tako oštar kao ranije.

— Znam dovoljno. Dovoljno da primetim da si vredan truda. Pa, šta kažeš, Andres? Hoćeš li prihvatiti moju ponudu?

Oklevao je pre nego što je odgovorio, zureći u sto i stežući ruke u pesnice. Mogao sam da vidim da se bori sa svojim izborom, uhvaćen između svog osećaja ponosa i hitne potrebe da pomogne svojoj mami.

Kada je konačno podigao pogled, njegove oči su pokazale mešavinu odlučnosti i doze neizvesnosti zbog čega sam se osećao pomalo nelagodno. — Pristaću na to! — rekao je, čvrstim tonom, ali sa dozom brige.

— Ali postoji uslov.
Bio sam radoznao.
— Koji?

— Odnos između nas mora biti strogo poslovan! — insistirao je.
— Ja ću raditi za tebe, ti ćeš pokriti troškove za negu moje mame, i to je sve. Ne mogu da se nosim sa dodatnim problemima.

Klimnuo sam, prepoznajući granice koje je on postavljao.

— Kristalno jasno. Samo posao.

Nakon što je Andres prihvatio moj predlog, atmosfera među nama je postala ozbiljnija, ispunjena tihim očekivanjima. Tiho smo popili kafu, obojica izgubljeni u sopstvenim mislima. Pitao sam se koliko dugo možemo da zadržimo granice koje smo postavili. Činilo se kao da pokušavamo da zadržimo nešto što bi se na kraju izlilo, poput bujice reke, bez obzira koliko smo se trudili da to držimo pod kontrolom.

Kada smo izašli iz kafića, imao sam osećaj da je ovo samo početak. Ulazili smo u novu fazu, gde će naši životi biti povezani na načine koje nismo u potpunosti razumeli.

*******

𝒜𝓃𝒹𝓇𝑒𝓈

Nisam mnogo spavao od sastanka u kafiću. Svaki put kada sam pokušao da zaspim, stalno sam razmišljao o tome šta je Dijego rekao. Njegov predlog je bio veoma primamljiv, ali i sa uslovima, čak i ako o njima nismo pričali. Shvatio sam to. Mogao sam da osetim privlačnost između nas, osećaj koji je bilo teško prevideti. Ali morao sam da se oduprem. Morao sam da se uverim da je ovo samo posao.

Prvi dan u Dijegovoj kancelariji bilo je kao da ulazim u drugačiji univerzum. Sve je bilo sjajno, novo i veoma drugačije od mog uobičajenog života. Zgrada je bila visoka staklena kula, koja je pokazivala pogled na grad i jutarnju svetlost. Kada sam ušao, osećao sam se kao da ne pripadam, kao da kročim u tuđ svet.

— Gospodine Montoya? — mlada devojka u dvadesetim godinama na recepciji me je dočekala sa osmehom.

— Očekuju Vas. Molim Vas, pratite me. Klimnuo sam, osećajući da mi se u srcu nagomilala težina mog izbora. Ovo je bio početak novog dela mog života, onog koji nisam izabrao, ali mi je zaista bio potreban. Dok sam išao iza devojke kroz dugačke, čiste i mirišljave hodnike, nisam mogao da se oslobodim osećaja da me neko posmatra, da nečije oči prate svaki moj korak.

Dijego mi je sve pripremio, od moje radne uloge do svih potrebnih dokumenata. Sada sam zvanično bio deo njegove firme, radeći u timu koji se bavio kupovinom kompanija i sklapanjem poslova. To nije bilo baš ono što mi je bilo poznato, ali nisam mogao da raspravljam o tome. Trebao mi je ovaj posao, a još više, trebalo je da ispunim obećanje dato Dijegu.

Kancelarija koju su mi dali bila je prostrana, sa pogledom na grad koji me je zadivio. Nikada ranije nisam video ništa slično. Bio je tu sto, kompjuter i stolica koja je delovala mnogo udobnije od svega što sam imao kod sebe. Ali čak i uz sav luksuz, osećao sam čudan osećaj nelagode. Ovo mesto nije bilo moje; pripadao je Dijegu.

Pokušavao sam da se udobno smestim na ovom novom mestu kada mi je blago kucanje na vratima prekinulo koncentraciju. Video sam Dijega na vratima, lice mu je bilo teško čitati.

— Andres! — rekao je ulazeći. Kako se snalaziš ovde?

— Dobro! — odgovorio sam, možda malo prebrzo. Samo je… drugačije od onoga na šta sam navikao. Lepo je, prostrano i svetlo. Moj život je bio mračan, tih i ispunjen strahom.

Tiho se nasmejao, razgledajući prostoriju pre nego što se ponovo fokusirao na mene.
— Možda će potrajati neko vreme da se prilagodiš, ali ćeš se snaći, ne sumnjam.

Složio sam se klimnuvši glavom, ne znajući šta drugo da kažem. Između nas je vladala teška tišina, napetost koja je počela one noći kada me je zatekao u svojoj kancelariji. Nije se smanjilo; izgledalo je da se pogoršalo.

— Samo da budemo jasni, ovo između nas mora ostati na profesionalom nivou! — rekao sam odsečno, više braneći sebe od bujice osećanja koja se stvarala u mom srcu. Ovde sam da radim svoj posao, ništa drugo.

Dijegove oči su pokazivale nagoveštaj nečega što nisam mogao da shvatim – možda je to bilo razočarenje? Ili je moglo biti nešto drugačije? On je, međutim, klimnuo, poštujući granice koje smo postavili.

— Naravno! — složio se nevoljno. Ali ako ti zatreba pomoć u bilo čemu, samo me obavesti i doći ću.

Klimnuo sam, a onda je on otišao, ostavljajući me samog u ogromnom prostoru koji mi je odjednom postao prevelik i previše hladan. Duboko sam udahnuo, pokušavajući da se otarasim tegobe koja se naselila u mom stomaku. Ovo je sada bio moj život i morao sam da ga nateram da funkcioniše, za dobro mame.

Dani su brzo prolazili sa puno papirologije, sastanaka i pokušaja da razumem svoj novi posao. Bio je veoma drugačiji od života koji sam imao ranije – nema više kasnih noćnih planiranja krađa, nema više straha da ću biti uhvaćen. Ali umesto tog straha bilo je nešto drugo, nešto još rizičnije.

Diego se držao podalje zadržavajući radni stav koji se činio previše besprekoran. Ipak, bilo je trenutaka, kratkih, ali intenzivnih, kada bih primetio da me posmatra s druge strane kancelarije kada bi došao u moju kancelariju, a pogled bi mu ostao malo duže. To je probudilo nešto u meni – osećaj koji nisam bio spreman prepoznati. Nisam mogao prestati razmišljati je li i on to osetio, ovu neobičnu povezanost između nas s kojom se obojica nismo želeli suočiti.

Pokušao sam se usresrediti na svoj posao zaronivši u dužnosti, ali misli su mi se stalno vraćale na njega. Njegovi pokreti, njegov način govora s onom prirodnom samouverenošću – to mi je budilo leptiriće u stomaku kao kod kakvog tinejdžera. Ali više od toga, to me je i razljutilo. Kako je mogao imati takav utisak na mene kad sam imao toliko drugih stvari o kojima sam morao brinuti?

Nije pomoglo ni to što bi se svaki put kad bih pomislio da držim osećanja pod kontrolom nešto dogodilo što bi me izbacilo iz ravnoteže. Kad su nam se ruke dodirnule dok mi je dodavao fasciklu, ili način na koji mu je glas postao tiši kad mi se direktno obratio, činilo se kao da imamo tajnu koju nitko drugi ne može otkriti. To me je izluđivalo i izbacivali iz takta.

Dinamika moći bila je veliki problem koji smo oboje zanemarili. Diego nije bio samo moj šef; kontrolirao je i zdravstvenu pomoć moje mame. Zbog toga sam se osećao kao da mu dugujem toliko toga. Smetao mi je taj osećaj da sam njegov dužnik. Ipak, malom deliću mene koji je osećao nelagodu, to je ipak bilo uzbudljivo, moć koju je imao nada mnom i čudna sigurnost koju mu je pružao.

Činilo se da je i Diego to primetio – tu neizgovorenu napetost među nama. Polako ali sigurno je pomerao granice našeg dogovora. Jednog predugog radnog dana naterao me je da ostanemo do kasno kako bismo pregledali neke stvari. Bili smo sami u njegovoj velikoj kancelariji koja je odisala mirisom badema, kafe, cimeta i kao baza su bile drvenaste note. Svi ostali zaposledni su odavno otišli kući. Svetla grada sijala su kroz prozore koji su zauzimali čitave zidove, a tišina između nas postajala je sve teža kako je vreme prolazilo.

Dok smo radili zajedno, osetio sam toplinu koja je zračila iz njega. Njegova blizina otežavala je moje fokusiranje. Kad god bih podigao pogled, primetio sam da gleda u mene. Njegovo lice nije odavalo mnogo, ali njegove oči… njegove su oči otkrivale drugu priču. Bili su tople i duboke i činilo se da su ispunjene nečim od čega mi je srce brže kucalo.

— Ima li nekih problema? — naposletku sam upitao, nesposoban više izdržati napetost.

Diego se opustio u stolici, sa suptilnim, tajanstvenim osmehom na usnama. — Ne, nema nikakvih problema, Andres. Samo te smatram… intrigantnim.

Njegove su reči bile poput šibice koja pali suvo drvo. Primetio sam kako napetost među nama postaje sve jača, poput električne žice koja se sprema puknuti. Trebao sam otići i prekinuti razgovor i neobičnu interakciju koju smo imali. Ali nisam. Ostao sam, zatečen snagom njegovog pogleda i kako mi je ubrzao otkucaje srca.

— Šta misliš time reći? — upitao sam, a glas mi je zvučao mirnije nego što sam se osećao.

— Mislim… — pažljivo je rekao, birajući reči, — da poštujem tvoju snagu. Tvoju sposobnost da nastaviš sa životom. Nije lako to što radiš – za svoju majku, za sebe. Potrebna je posebna vrsta osobe da se nosi s takvom vrstom odgovornosti.

Eto ga opet, spoj poštovanja i nečeg intenzivnijeg, nečeg riskantnijeg. Teško sam progutao knedlu, nesiguran kako odgovoriti na to. Diego me nije trebao tako videti, nije trebao učiniti da se osećam… primećeno. Izloženo. Ogoljeno.

— Samo radim ono što trebam! — promrmljao sam, ponovo se usresređujući na papire ispred sebe. Nije kao da imam izbora.

— Uvek postoji izbor, Andres! — rekao je Diego, nežnim, ali snažnim glasom. — Čak i ako je težak.

Nisam znao kako odgovoriti, pa sam ćutao i koncentrisao se na posao. Ali njegove su reči ostale u meni, ponavljale su se u mojoj glavi dugo nakon što je taj trenutak prošao.

Sledećeg dana sve više i više sam postajao svestan Diegove prisutnosti. Kretao se po kancelariji gotovo poput sene, uvek u uglu mojih osećanja. Činilo se kao da obojica čekamo nešto – da napetost među nama popusti ili postane neodoljiva.

Zatim su tu bile moje kolege. Gledali su me sa zanimanjem, neki s očitom sumnjom. Mogao sam to videti u njihovim očima, način na koji su me pogledali kad su mislili da ne gledam. Zanimalo ih je zašto sam tamo, zašto se Diego toliko zanimao za mene. Prigušeni razgovori iza mojih leđa bili su sve glasniji, glasine su se brzo širile. Nisam im mogao zameriti. Nisam pričao mnogo o svom životu ili zašto me Diego angažovao za svoju firmu. Ali pitanja i velika pažnja samo su stvari učinili još stresnijima.

Jednog sam dana video Diega kako razgovara sa ženom koja je izvezno vreme pokušavala privući njegovu pažnju. Bila je prelepa i plenila je samopouzdanjem; bila je tip žene koja se činila savršenom za nekoga poput njega. Stajali su vrlo blizu jedno drugog, i osetio sam neobičan, neželjeni osećaj ljubomore. Nije imalo smisla, znao sam to. Nisam imao pravo osećati bilo šta; šta se mene ticalo s kim je razgovarao ili koliko su bili blizu jedno drugom. Ali osećaj je bio prisutan, snažan i uznemirujući.

Diego je sigurno video da ih gledam jer mi je kasnije tog dana prišao u sobi za kuvanje kafe.

— Muči li te nešto, Andres? — upitao je, zvučeći ležernije nego što se verovatno osećao. Odmahnuo sam glavom pokušavajući se ponašati kao da je sve u redu. — Ne, zašto bi me mučilo nešto?

— Činio si se… malo uznemirenim ranije. Samo sam hteo proveriti je li sve u redu.

Opet se vratio onaj osećaj, mešavina brige i nečeg drugog što nisam mogao tačno odrediti. Hteo sam mu reći da prestane, da prestane biti zabrinut, da me prestane gledati na taj način. Ali reči su mi zapele u grlu i sve što sam uspeo bilo je klimanje glavom.

— Dobro sam, Diego. Stvarno. Samo mi je puno toga na umu.

— Ako ikada poželiš razgovarati, tu sam! — rekao je, a glas mu je imao nešto u sebi, nešto iskreno i gotovo… nežno. Bilo me strah koliko sam hteo prihvatiti njegovu ponudu, spustiti zid koji sam podigao i pustiti ga bliže. Ali nisam mogao. Ne kad su stvari već bile tako složene.

Kako je vreme prolazilo, napetost među nama je rasla, svaki razgovor bio je oprezan korak oko granica koje smo postavili. Ali što smo se više trudili da stvari budu profesionalne, to je postajalo teže.