4. Život u vili
𝒟𝒾𝑒𝑔𝑜
Kada je Andres ušao u moju prostranu kuću, primetio sam da deluje zabrinuto, dok su mu se ramena ukočila kada je razgledao elegantan hodnik u kome smo se nalazili. Prepoznao sam taj izraz — mešavinu strahopoštovanja i nelagode kao da se oseća van svog elementa. Vratilo mi je uspomene na to kada sam ga one večeri video u svojoj radnoj sobi, kako traži novac.
Međutim, ova poseta je bila drugačija. Ovaj put je bio ovde zbog našeg dogovora.
Držao je putnu torbu na grudima, kao da mu je to jedina nada, i pitao sam se da li shvata koliko je sada deo mog života. Možda je verovao da je ovde da pomogne svojoj majci, ali ja sam znao da ima više od toga. Između nas je postojala veza, nešto što se pojačavlo od trenutka kada smo se prvi put sreli. Sada kada je boravio u mojoj kući, planirao sam da vidim kuda bi ova veza mogla da odvede.
— Zdravo Andres! — pozdravio sam ga, pokušavajući da zvučim opušteno iako sam iznutra osećao nervozu. — Nadam se da ovde sve ispunjava tvoja očekivanja.
Andres se složio klimnuvši glavom, ali mu je glas bio napet. — Ovo je… mnogo više nego na šta sam navikao. Moj svet je mnogo siromašniji od ovog.
Uspeo sam da se malo osmehnem, iako sam se osećao pomalo usiljeno. — Navići ćeš se. Osoblje je tu da ti pomogne oko svega što treba. A ako imaš bilo kakva druga pitanja, samo pitaj.
— Hvala! — rekao je, ali izgledalo je kao da to govori samo zato što je osećao da mora. Shvatio sam — sve je ovo bilo novo za njega, a situacija nije bila sjajna. Ali mi je bio potreban u blizini da ga čuvam i pokušam da ga bolje razumem.
Proveo sam ga kroz veliku kuću, primetivši kako je razgledao otmene sobe i uzeo svo bogatstvo oko nas. Postojao je deo mene koji je želeo da se oseća bolje, da mu pomognem da se lakše prilagodi. Pokazalo se da je razumeo ko je sada imao prednost, te je odlučio da me sledi prema njegovoj spavaćoj sobi.
Kada smo stigli u sobu u kojoj će on biti smešten, pokazao sam mu da uđe. Bila je to prelepa soba; jedna od lepših u ovoj kući, sa velikim prozorima koji su propuštali puno sunčeve svetlosti, prostranim krevetom i pogledom na baštu napolju.
— Bićeš ovde! — rekao sam mu, pažljivo posmatrajući njegov odgovor. Mislim da će ti biti veoma udobno.
— Ovo je… više nego savršeno! — odgovorio je, veoma tihim glasom.
Približio sam mu se na nekoliko milimetara, primetivši kako mu se telo na čas ukočilo i kako mu se disanje samo malo promenilo. — Ovaj sporazum! — počeo sam, pažljivo birajući reči dok sam govorio tik uz njegove opojne usne koje su mirisale na čokoladu i koje su me mamile da ih ponovo okusim, — dobar je za oboje. Želim da to znaš.
Dok sam govorio, primetio sam da guta knedlu zbog moje blizine, kao i to da se bori sa unutrašnjim porivom.
— Razumem! — rekao je, ali osećao sam sumnju u njegovom glasu.
Pažljivo sam ga pogledao, pokušavajući da vidim da li je stopostotno siguran u ono što je izgovorio. — Dobro. Zato što očekujem da uradiš svoj deo dogovora, jer ću ja uraditi svoj.
Pogledao je u mene i na trenutak se nešto videlo u njegovim očima — možda otpor ili strah. Ali nestalo je brzo kao što je i došlo. — Uradiću ono što treba! — rekao je, sada zvučeći samouvereno, što mi je itekako imponovalo.
Klimnuo sam, osećajući se dobro za sada.
— Drago mi je što to čujem. Sada ću te ostaviti da se opustiš i odmoriš. Večera će biti gotova u osam.
*****
Tiho sam izašao iz sobe, nežno zatvorivši vrata za sobom. U mislima mi je ostao prizor Andresa, koji tamo stoji odlučan da izvrši u potpunosti svoj deo dogovora. Imao je određeni kvalitet koji me je privlačio, zbog čega mi je bilo teško da se držim dalje od njega. Sada kada je bio u mojoj kući, nisam mogao da ignorišem svoju privlačnost prema njemu. Žene su oduvek padale pod moje noge, možda je to bilo zbog mog šarma i lepote. Ali kada na to dodate i moje nemerljivo bogatstvo, onda će biti da sam itekako bio bingo za mlade, uspaljene devojčure koje bi za noć u mom krevetu i rođenu majku prodale. Dosta njih je prolazilo kroz svilenu posteljinu moje prostrane spavaće sobe, ali nijedna se nije zadržavala kao moja devojka.
Nijednoj nisam poklanjao više pažnje od običnog seksa za tu noć; nijedna nije mogla da ukrade moje srce. Uvek sam se pitao zbog čega je to tako. Zašto nisam mogao da se skrasim uz neku od silnih devojaka koje su tako prolazile kroz moj život. I tek sada, kada sam upoznao Andresa, čoveka koji je uspeo da mi preokrene život za 360 stepeni, muškarca koji mi se danonoćno motao po glavi i nije davao mira, shvatio sam zašto nisam mogao da budem sa nekom devojkom. Andres je bio prvi muškarac kog sam u životu poljubio. Kada sam bio tinejdžer, i hormoni krenuli da divljaju, bio je jedan dečko iz srednje škole kog sam potajno simpatisao ali nisam imao hrabrosti da mu to priznam.
Iz razloga što je bio najpopularniji u celoj školi, ali i zbog toga što bi mi se svi smejali. Nisam imao mnogo prijatelja, i nisam imao kome da se poverim povodom toga što sam osećao. Tako sam odlučio da zaboravim na svoja osećanja, i da bih se ubacio u društvo poznatih da bi me prihvatili, odlučio da poradim na samopouzdanju. Ubrzo su me viđali sa najzgodnijim devojkama koje sam vodio na žurke i ljubakao se po skrivenim uglovima dvorišta škole. Ali potajno sam osećao da to nije to. Jer sam izašao iz svoje zone komfora, samo da bi me prihvatili u društvu i da ne bih ostao usamljeni štreber sa cvikerima. Ali to nisam bio ja. Ovo sada sam ja. Diego Navarro – čovek koji je do ušiju zaljubljen u Andresa Montoyu.
Večera je bila svečani događaj, kao i uvek u ovom domu. Sto je bio ukrašen najboljim porcelanom, a kristalne čaše reflektovale su nežnu svetlost lustera iznad. Uprkos eleganciji, raspoloženje je bilo napeto, ispunjeno teretom neizrečenih reči.
Andres je sedeo preko puta mene, ukočenog tela, očiju kretajući se po prostoriji kao da traži izlaz. Video sam da mu je nelagodno, ali nisam pokušao da ga smirim. Ovo je bilo neophodno—pomoći mu da shvati novu stvarnost čiji je sada deo, stvarnost u koju je ušao kada je prihvatio moje uslove.
— Kako ti se dopada smeštaj? — upitao sam, prekidajući tišinu koja je zavladala između nas.
— Očavarajuće je! — odgovorio je, zvučeći oprezno. Dosta je otmenije od onoga na šta sam navikao, ali trudim se da se polako navikavam na to.
Klimnuo sam glavom, iako sam mogao reći da je samo bio ljubazan. — Drago mi je što to čujem. Želim da se ovde osećaš kao kod kuće.
Osmehnuo se sićušno, jedva primetnim osmehom, ali mogao sam da kažem da mu nije bilo lako. — Hvala, cenim to.
Razgovor je ponovo utihnuo, a ja sam ga posmatrao, primetivši kako se igra sa uglom salvete i kako ne želi da me pogleda. Bilo je nečeg slatkog u njegovoj nelagodi, ali me je takođe nateralo da ga izazovem, da saznam gde je granica do koje mogu ići.
— Moram reći! — prekinuo sam tišinu,
— nisam mislio da ćeš reći da na moj predlog.
Njegove oči su brzo srele moje, otkrivajući njegovo iznenađenje. — Nisam imao izbora. Obećao si da ćeš se pobrinuti za lečenje moje bolesne majke.
— Istina, nisi! — složio sam se, ali nisam bio zao. Ali znaš i sam da je najbolje da budeš ovde, da ne smetaš majci. Moji ljudi je redovno obilaze, i nose sve što je potrebno. Ali za neki dan će morati da ide u bolnicu na neka ispitivanja, pa će biti tamo. Želeo sam to da znaš da ne bi brinuo za nju.
— Znam! — priznao je, iznenadivši me svojom direktnošću. I učiniću sve što je potrebno za moju mamu.
Njegova izjava mi je odjeknula u ušima, podsećajući me na njegovu žrtvu. Bilo je lako prevideti, s obzirom na borbu za vlast i napetost između nas, da je bio ovde jer je pokušavao da pomogne nekome do koga mu je stalo. Imao sam osećaj poštovanja, čak i divljenja zbog toga. Ali nisam želeo da to još zna.
— Poštujem to! — odgovorio sam, držeći ravnodušan glas.
Nastavili smo da jedemo u tišini, ali se raspoloženje među nama malo promenilo. Postojalo je razumevanje, obostrano priznanje odluka koje smo obojica doneli. Ipak, čak i dok sam to prepoznao, nisam mogao da odbacim napetost koja je još uvek postojala između nas, neizrečenu privlačnost koja je još uvek bila tu, tik ispod površine.
Posle večere, predložio sam da odemo u biblioteku na piće. Bila je to jedna od mojih omiljenih soba u velikoj kući, sa mnogo knjiga i stvari koje sam sakupljao godinama. Vatra je gorela u kaminu, dajući prostoriji prijatnu svetlost dok sam nam sipao po čašu viskija.
Dao sam mu njegovu čašu i prsti su nam se nakratko dodirnuli. Taj brzi dodir me je naterao da osetim iskru, podsećajući me na našu posebnu vezu.
— Za nove početke! — rekao sam podižući čašu.
— Za nove početke! — ponovio je, ali mu je glas ponovo zvučao nesigurno.
Pili smo, a tišina među nama se svakim trenutkom produbljivala. Mogao sam da osetim njegov pogled na sebi, posmatrajući i predviđajući. Veza između nas je bila intenzivna, obostrano razumevanje koje smo oboje priznavali.
— Ako nemaš ništa protiv! — rekao je neočekivano, stavljajući praznu čašu na sto.
— Verujem da ću sada ići u krevet.
Klimnuo sam, iako sam se osećao pomalo razočarano kada je ustao da ide. — Naravno, sutra se vidimo ujutru na doručku. Laku noć Andres. Kratko mi je uzvratio.
Posmatrao sam ga dok je izlazio iz sobe, hodajući brzo, skoro kao da beži. Kada su se vrata zatvorila za njim, zavalio sam se u fotelju, gledajući u vatru. Ovaj sporazum, ovaj dogovor koji smo sklopili — bio je složeniji nego što sam očekivao. Granice koje sam sebi postavio već su počinjale da blede, i nisam bio siguran koliko dugo mogu da izdržim ovaj čin. Ali postojala je jedna stvar u koju sam bila siguran: Andres je sada deo mog života i neću mu dozvoliti da tek tako izađe iz njega.
𝒜𝓃𝒹𝓇𝑒𝓈
Ulazeći kroz vrata Dijegove velike kuće, osećao sam se kao da ulazim na mesto koje nije namenjeno meni — mesto kome ne pripadam. Mesto je bilo veoma otmeno i bogato, sa svime pažljivo napravljenim da se pokaže novac i uticaj. Sjajni podovi, visoki plafoni, stari nameštaj — sve je to izgledalo kao lepa zamka, lepa, ali i veoma tesna i neudobna.
Čvrsto sam stiskao torbu na grudima, osećajući važnost našeg dogovora. To je ono što sam morao da uradim za negu moje mame, za njeno zdravlje. Rekao sam sebi da je u redu, da ću sve rešiti za nju. Ali sada, stojeći na ulazu u Dijegovu kuću, više nisam bio tako siguran.
Dijego me je već čekao, sa rukama u džepovima, dok je stajao na dnu velikog stepeništa. Uvek je delovao veoma snažno i samouvereno, ali bilo je nešto drugačije u njegovim očima – nešto što nisam mogao sasvim da shvatim.
— Zdravo Andres! — pozdravio je, ton mu je bio miran, a ipak je postojao osnovni napor. Nadam se da ovde sve ispunjava tvoja očekivanja.
Klimnuo sam, pokušavajući da zvučim smireno. — Ovo je… mnogo više nego na šta sam navikao. Moj svet je mnogo siromašniji od ovog.
Dijegova usta su se lagano podigla, ali su mu oči ostale ozbiljne. — Navići ćeš se. Osoblje je tu da ti pomogne oko svega što treba. A ako imaš bilo kakva druga pitanja, samo pitaj.
— Hvala! — rekao sam, iako su se reči činile praznima. Nisam bio siguran koje emocije treba da imam u ovoj situaciji – uvažavanje, bes ili nešto drugo. Sve što sam znao je da se osećam neprijatno kao da ne pripadam ovom nepoznatom okruženju. Pokazao mi je da ga pratim, vodeći me kroz veliku kuću. Dok smo se kretali, nisam mogao da sebe sprečim da ga ne gledam. Hodao je elegantno, sa prirodnim samopouzdanjem. Njemu je bilo lako da pripada ovom otmenom mestu, dok sam se ja osećao potpuno van ovog mesta. Ali osim što je bilo frustrirajuće, bilo je i… fascinantno.
Konačno smo stigli u sobu u kojoj ću spavati. Bila je prostrana, sa visokim prozorima koji su puštali puno sunčeve svetlosti, ogromnim krevetom sa čisto belim čaršavima i pogledom na prostranu bašte napolju. Bilo je prelepo i prilično luksuzno, ali se nije baš osećalo kao moje utočište.
— Bićeš ovde! — rekao mi je, pažljivo posmatrajući moj odgovor. — Mislim da će ti biti veoma udobno.
Čuo sam sebe kako govorim: — Ovo je… više nego savršeno! — odgovorio sam, veoma tihim glasom.
Klimnuo je, prilazeći bliže, i na trenutak sam osetila kako vazduh postaje sve gušći između nas. — Ovaj sporazum! — počeo je, pažljivo birajući reči dok je govorio tik uz moje usne koje su mirisale na čokoladu, — dobar je za oboje. Želim da to znaš.
Dok je govorio, gutao sam knedlu zbog njegove blizine, ali sam se i borio sa unutrašnjim porivom.
— Razumem! — rekao sam sa dozom sumnje u glasu.
Pažljivo me je pogledao, pokušavajući da vidi da li sam stopostotno siguran u ono što sam izgovorio. — Dobro. Zato što očekujem da uradiš svoj deo dogovora, jer ću ja uraditi svoj.
Ponovo je bio podsetnik da je to zaista ono što jeste: dogovor, poslovni dogovor. Razlog zašto sam ovde je to što on ima nešto što mi treba, a ja imam nešto što on želi. Ali šta tačno hoće od mene? Pitanje je ostalo živo u meni, ali nisam mogao da se nateram da ga postavim.
— Uradiću ono što treba! — rekao sam, sada zvučeći samouvereno, i primetio sam da mu je itekako imponovalo.
Klimnuo je.
— Drago mi je što to čujem. Sada ću te ostaviti da se opustiš i odmoriš. Večera će biti gotova u osam.
Sa tim rečima je izašao iz sobe i tiho zatvorio vrata za sobom. Otpustio sam dah koji nisam ni znao da sam držao unutra, spuštajući naprezanje i stezanje u ramenima. Ali čak i dok sam se opuštao, duboko mi se u grudi nastanio uznemirujući osećaj koji nije hteo da nestane.
Ne bi bilo tako jednostavno kao što sam zamišljao.
Večera je formalno servirana u trpezariji u kojoj je lako moglo da sedi dvadesetoro ljudi, ali u to vreme smo samo nas dvojica sedeli na suprotnim stranama besprekorno sjajnog stola. Obrok je bio odličan; međutim, jedva da sam nešto okusio jer su mi misli izgledale mnogo zauzetije od žvakanja. Moje misli su bile previše uključene u razumevanje Diegovih izbora.
Dijego je bio miran i staložen; ponašao se kao da je ovo bila obična večera. To je dodatno pojačalo napetost među nama, neizrečenu, ali opipljivu, kao dim od ugašene cigarete.
— Kako ti se dopada smeštaj? — upitao je, prekidajući tišinu koja je zavladala između nas.
— Očavarajuće je! — odgovorio sa, zvučeći oprezno. Dosta je otmenije od onoga na šta sam navikao, ali trudim se da se polako navikavam na to.
Klimnuo je glavom; mislim da je to uradio jer mu se učinilo da sam izjavom samo želeo da budem pristojan. — Drago mi je što to čujem. Želim da se ovde osećaš kao kod kuće.
Kao kod kuće? Ta izjava je delovala ironično jer je bila toliko jasna da se tu ne uklapam. Ipak, uspeo sam da se nasmejem slabašno.
— Hvala, cenim to.
Zatim je ponovo zavladala tišina dok sam se koncentrisao na tanjir, ignorišući način na koji su me njegove prodorne oči posmatrale pod kožom; bilo je apsurdno, naravno! Zamislite samo kako pijuckam vino za trpezarijskim stolom u vili sa čovekom čiji me novac već neko vreme drži pod kontrolom – iako me je njegova privlačnost razbesnela!
Dijego je iz vedra neba rekao: — Moram reći, nisam mislio da ćeš reći da na moj predlog.
Moje oči su brzo srele njegove, otkrivajući iznenađenje. — Nisam imao izbora. Obećao si da ćeš se pobrinuti za lečenje moje bolesne majke.
— Istina, nisi! — složio se, ali nije bilo trunke zla u njegovom glasu. — Ali znaš i sam da je najbolje da budeš ovde, da ne smetaš majci. Moji ljudi je redovno obilaze, i nose sve što je potrebno. Ali za neki dan će morati da ide u bolnicu na neka ispitivanja, pa će biti tamo. Želeo sam to da znaš da ne bi brinuo za nju.
— Znam! — priznao sam, iznenadivši ga svojom direktnošću. — I učiniću sve što je potrebno za moju mamu.
U njegovim očima je bilo naznaka neke vrste; da li je bilo pokajanje? Posle je klimnuo glavom.
— Poštujem to! — odgovorio je, držeći ravnodušan glas.
Neko vreme smo jeli u tišini, ali atmosfera je bila opterećena neizgovorenim rečima. Tišina između nas postala je opipljiva, nešto što niko od nas nije želeo da se pozabavi.
Kasnije, posle večere; Dijego me je pozvao u šetnju bibliotekom. Bila je to prelepa soba na čije zidove su bile visoke police za knjige koje su dosezale do plafona, a pored knjiga tu su bili i skupoceni artefakti koje je morao da pazi da ne obori slučajno. Soba je imala i kamin iz koga je davala toplu svetlost.
Onda je Dijego sipao viski u dve čaše i dodao mi, ali dok je to činio prsti su nam se dotakli. Osećao sam se kao da je u meni bila neka vrsta strujnog udara i brzo sam oborio pogled da ne vidi rumenilo na mojim obrazima.
— Za nove početke! — rekao je podižući čašu.
— Za nove početke! — ponovio sam ali mi je glas ponovo zvučao nesigurno.
Pili smo, a tišina među nama se svakim trenutkom produbljivala. Mogao sam da osetim njegov pogled na sebi, posmatrajući i predviđajući. Veza između nas je bila intenzivna, obostrano razumevanje koje smo oboje priznavali.
Popili smo piće, a tišina nas je obavila. Mogao sam da osetim kako mi njegov pogled prži kožu. Bilo je na neki način uzbudljivo, ali intenzitet je zaista bio uznemirujući.
— Da li si ikada razmišljao o svojoj ulozi? — Dijego je prekinuo tišinu.
Namrštio sam se jer nisam baš razumeo šta je mislio pod tom frazom. — Moja uloga?
— U firmi! — odgovorio je on, ali bilo je još nešto u njegovom glasu što je sugerisalo da misli više od pukog posla. — Želim da budem siguran da si u redu sa stvarima koje se od tebe očekuju.
Duboko sam uzhadnuo da saberem misli ako je moguće. — Učiniću sve što je potrebno! —odgovorio sam.
Dijego se lagano osmehnuo jedva podižući usne. — Siguran sam da hoćeš.
Njegove reči su izazvale jezu u mojoj kičmi i osećao sam trnce kroz čitavo telo. Međutim, napetost između nas i način na koji me je gledao neće lako nestati: gušila me je polako i postojano iz dana u dan kako je vreme prolazilo. Morao je postojati izlaz. Morao sam dobro razmisliti.
— Ako nemaš ništa protiv! — rekao sam neočekivano, stavljajući praznu čašu na sto.
— Verujem da ću sada ići u krevet.
Dijego je klimnuo glavom i dalje održavajući kontakt očima sa mnom sve vreme. — Naravno, sutra se vidimo ujutru na doručku. Laku noć Andres.
Poželeo sam mu laku noć i brzo, kao da me juri čopor besnih pasa, izašao iz biblioteke. Dok sam šetao raskošnim hodnikom Dijegove vile, moji koraci su tiho odjekivali na blistavom mermernom podu. Razgovor koji smo upravo vodili u biblioteci stalno mi se ponavljao u mislima, mešavina osećanja koja se kovitlala u meni – zbunjenost, iritacija i još nešto što nisam bio siguran kako da nazovem. Iako je bilo kao greška pristanak na njegove uslove, shvatio sam da nema izlaza.
Morao sam da pobegnem sa ovog mesta od njega i nereda koji je uneo u moj svet. Svaki minut proveden s njim kao da me je gurao sve bliže litici. Pogodilo me kada sam stigao u predsoblje kada je odjednom sve počelo da se vrti oko mene. Zastao sam na sekund, naslonjen na zid, tražeći dah i pokušavajući da se smirim.
Morao sam da se podsetim zašto to radim – zašto uopšte sklapam takav sporazum? Mojoj majci je bila potrebna pomoć, a Dijego je ponudio metod da je pruži. Ipak, duboko u sebi, osećao sam se kao da je ovo mnogo teže nego što sam mogao da zamislim.
Niotkuda su se začuli koraci iza mene – brzi, snažni i u jednom pravcu. Osetio sam kako me je uhvatio za mišicu i naglo okrenuo ka njemu. Oči su mu gorele vatrom kao one sudbonosne noći kada smo se prvi put sreli, i pre nego što sam uspeo nešto reći, njegove usne su bile na mojima.
Poljubac je bio gotovo očajan; bio je strastan, kao da je pokušavao da sva dugo zadržavana osećanja izlije u jedan ritual. Moja ruka je glatko klizila od njegove ruke do struka, privlačeći ga bliže sebi i time zatvarajući razmak između naših tela. Vrućina mi je udarala u obraze, njegov puls je odgovarao mom.
U početku se sve ovo dešavalo tako brzo dok moje telo nije reagovalo nesvesno; položio sam dlanove na njegova prsa, koja su bila čvrsta ispod platna njegove bebi plave košulje. Sva ova toplina koja je prožimala moju kožu izazvala je jezu u kičmi, čineći me više opreznim nego uzbuđenim. Tako sam nastavio da ga ljubim, sa čvrsto stegnutim prstima oko tkanine njegove košulje. Na taj način mi se činilo da ga želim baš ovde i baš sad.
Dijegova ruka skliznula je od mog struka do leđa; raširenih prstiju dok me je držao još bliže. Poljubac se produbio, postao hitniji, strastveniji, kao da smo oboje pokušavali da rečima prenesemo sve što nismo mogli da kažemo. Njegov jezik se okrznuo o moje usne, a ja sam ih razdvojio, dozvolivši mu da preuzme kontrolu, da dominira poljupcem na način od kojeg mi se zavrtelo u glavi.
Između nas se zapalila vatra, sirova, električna veza. Međutim, isto tako brzo, Dijego se povukao i oštro izdahnuo vazduh. Razmenili smo poglede pune nedorečenih reči i pitanja koja su suviše strašna da bismo ih postavili u ovom trenutku. Njegove oči su tražile kroz moje kao da pokušavaju da pronađu trag – odgovor ili opravdanje koje bi objasnilo zašto se to dogodilo.
— Ja… Naježilo mi se grlo dok sam pokušao da izgovorim, ali su me prekinule sopstvene misli. Šta još mogu da kažem? Da sam već bio zbunjen? Nisam razumeo njegovo rezonovanje iza ovoga. Ili, što je još gore, ono što nisam shvatio je zašto sam odgovorio poljupcem.
Udaljavajući se, Dijego je provukao ruku kroz svoju svilenkastu kosu u nečemu što je izgledalo kao pokušaj da uspostavi neki red u svojim mislima. — Žao mi je! —rekao je oštrim glasom.
— Nisam trebao… To je bila samo greška.
Greška! Reč mi je pala na srce kao udarac. Moja usta su bila otvorena da nešto kažem, bilo šta, ali ništa nije izašlo. Umesto toga, stajao sam i gledao u Dijega dok se okrenuo i otišao.
— Dijego, čekaj! — povikao sam, ali on se nije zaustavio, čak me nije ni pogledao.
Video sam ga dok je nestajao niz hodnik, zahvaćen mrakom dok nije nestao. Rezonancija njegovih koraka je ustuknula, ostavljajući me samog sa zaglušujućom tišinom u ovoj vili gde mi srce ubrzano kuca. U isto vreme, na usnama su mi ostali tragovi njegovog poljupca.
Nisam imao pojma šta da radim niti kako da razmišljam o svemu tome. Moja logična strana je vikala da to nije u redu, da bi ovakvo mešanje sa Dijegom samo dovelo do haosa, ali druga strana – koja je odgovorila na njegov poljubac sa strašću za koju sam pokušavao ranije da otklonim– želeo sam ga još više. Ludilo je bilo svuda okolo!
Ili je možda bilo obrnuto? Možda bi bila velika „opasnost” u čekanju ili bolje rečeno prilika? Vreme je moglo da pretvori moju neodlučnost u prepreku dok se on svakim trenutkom koji je prolazio dalje udaljavao odavde.
Oh, kakvu moć je imao nada mnom?
Dok sam stigao u svoju sobu, osećao sam se kao da ću pasti i udariti o zemlju. Zatvorio sam vrata za sobom i naslonio se na njih, zatvarajući oči dok sam pokušavao da zaboravim oluju koja je besnila u meni. Ipak, koliko god se trudio, nisam mogao da obrišem sećanje na Dijegove usne na mojima, njegove ruke na mojoj koži i vatru koja je zaiskrila između nas.
Šta sam mislio?
Znao sam da posle večeras između nas više ništa neće biti isto. I nisam imao pojma kako da prođem kroz ovo.
