2. Ne naginjite dušu kroz prozor
… Krenuti
u beg
Glavom kroz obzir
Ako bih to učinio kao begunac
raspisali bi raskošnu poternicu
Raspalili reflektore na voštanim stubovima
I ukopali pete u zemlju
Plakatirali ime i prezime
i datumirali svršetak
Iznenada bi se usta pokrivila
kao iznemoglo bagrenje
I nevernici
počeli
da
veruju …
Izdahom sabijenog vazduha kroz pištaljku, otpravnik u ispeglanoj uniformi naredio je mašini da se zaustavi. Kompozicija je poput pretovarene mazge zavijala od iznemoglosti i pod naletom nevidljive sile pohitala u stoj.
Odjeknuo je oštar urlik sirene, a šine su zajecale od jada trljajući se o mnogobrojne istrošene točkove ekspresnog međunarodnog voza.
Škripa metala iskašljala je do poslednje iskre varnice pod zarđalim vagonima i zanemela kao da je ispustila dušu po rasutom tucaniku trećeg koloseka. Stanica je zamirisala na spaljeno groblje posle udesa. Uznemirenost putnika smenila je uredna žurba da pre sledećeg zvižduka okupiraju udobnije pozicije u kolima. I putnici su se konačno poput rudara u oknu mimoilazili na poluotvorenim vratima vagona tarući jedni druge po ramenima I u mimohodu izvinjavali sebi u bradu umesto pozdrava.
Voz je delimično ličio na pirovu pobedu čovečanstva nad mrtvom prirodom. I to kao da je počelo još od kada je pronađen prvi točak. Zanemarujući činjenicu da je isti točak možda oduvek i bio tu. Samo je izgleda bio zaturen u ćošku Božijeg špajza i čekao da bude pronađen. Pa da ga neko proglasi intelektualnom svojinom lične beskrajne nadmoćnosti nad neumljem.
A verujem da je to kojim slučajem pre njega učinio majmun, ljudi mu do danas ne bi oprostili. Takvi smo jednostavno, prosti, puni sebe i svojih praznina koje skrivamo od neba i drugih pod njim.
Ovde, na stanici izumitelja je bilo previše. Na jednom mestu u isto vreme. I verujem da se niko sem mene nije zaluđivao pitanjem:
,,Ko je Taj kom je otpao točak velikih kola i kada se to desilo? Koliko dugo je iskreno trajala ta potraga ? A naposletku, možda je On digao ruke i od točka i ljudi istovremeno, rešen da nastavi put pešaka krupnim koracima što dalje odavde i svog dela odmahujući rukom zgađeno’’?
Kako bilo, svi su sada imali preča posla.
Da preskaču jedni druge na peronu i oproste sa pratiocima pred polazak.
… Ko je posejao iskre po neugaženoj oranici
okomito naopako svaku na svoju stranu
da svod na spaljeno polje žita nalikuje
I svake večeri isteruje mesec
kao pijanca iz kafane
I bezrasno šugavo pseto
Nemam pojma
ni ko je ni šta je
verovatno neko
kog svi znamo
a niko suštinski ne poznaje …
Stežući prstima zgužvanu kartu u pesnicu ušao sam među poslednjima u razjapljena usta vagona uspinući par strmih stepenika. I ubrzo se našao u uskom hodniku jednog od njih. Miris ustajalog vazduha je opijao nozdrve, a to je dobro. Zaista.
Jer ponekad i knjige tako opojno zaudaraju i podsećaju na dom i sve ono čemu bi se uman čovek mogao nadati u darovanom životu. Iako ja još uvek nisam stvorio ni jedno ni drugo.
Laganim hodom krenuo sam u potragu za sedištem na klupi u nekom od nanizanih kupea sa kliznim vratima i trulim bež zavesama koje su putnicima stvarale lažni osećaj privatnosti. Moj broj na karti je bio popunjen, na tom sedištu koje se podudaralo sa tim dvocifrenim brojem ,,devedeset i devet’’ sedeo je čovek srednjih godina čije je lice od zalizaka sunčevog blica branio dnevni list Politike kao suncobran.
Sunce dopiralo tek do hartije sa umrlicama. I nije imalo snage dobaciti dalje kroz hariju na kojoj su posejana olovna slova u svim veličinama. Sva pažnja mu je bila poput mušice puške uperena na ekonomska dešavanja u zemlji I svetu.
Iskreno, ne verujem da bi se on menjao ni sa mnom a ni sa ozarenim licima pokojnika sa čitulja uz sve pohvale i molbe. Sve i da sam mu pokazao da je nepravedno okupirao tuđu teritoriju pod rednim brojem devedeset i devet. Delovao je potpuno zadovoljan sobom i svojim mestom u njemu. Više ga se ticala nepravda u svetu nego ona koju sam trenutnu čini. Njemu je udobno I to je sada jedino važno.
Jer da sam intervenisao, rekao bi da je tu slučajno. Kao da slučajnosti postoje. I da slobodno okupiram njegovo upražnjeno mesto koje bi po njegovim rečima bilo udobnije. I pride dodao ko zna kakvo jeftino opravdanje u svoju skupu odbranu.
Do njega bila je posađena sitna devojka u crnoj jakni koja je neprekidno tražila svoj vidik kroz isflekano prozorsko staklo. Svojim flekama okno je neodoljivo podsećalo na ogledalo za bogalje, više nego otvor za pogled u spoljašjni svet. Kroz njega si mogao da vidiš istovetno iskrivljenog sebe kroz koje prodire silueta oronole železničke stanice I ljude koji odlaze natovareni prtljagom kao mazge.
-Kao da pogled kroz prozor ne pripada više ovom svetu I strogo je zatvoren zarad bezbednosti sa obe strane.
A možda zaista tako i izgledam u očima drugih?!
Bled, iskrivljen I zaista nikakav do prozira…
Voleo bih da ispod njega stoji upozorenje čitko napisano
“Oprez ne naginjite dušu kroz prozor“…
Odlučio sam da se spustim preko puta njih dvoje I više za sebe tihim glasom poželim saputnicima
,,Dobar dan’’. Kako ne bih prekinuo ritual ćutanja koji ko zna koliko kilometara traje I ko zna koliko je napora uloženo da ljudi koji su toliko blizu jedno do drugo na ped daljine, uspostave željenu distancu koja im pričinjava mir I spokoj.
-,,Dobar dan I Vama’’ … Odgovorio je čovek bezvoljno mirnim glasom, ne skidajući pogled sa lista za politička dešavanja, dok su mu pod prstima zatreptala lica pokojnika sa suprotne strane.
Učinilo mi se kao da mi se svi oni skupa pomalo podsmevaju. Kao da likuju, jer oni su svoje putovanje uspešno priveli kraju a ipak još uvek su na putu bez karte za nekud, bez cilja I preke potrebe. Uživaju pohvale bližnjih obilazeći počasni krug baš u ovom vozu, i to na mom sedištu.
Devojka je nevoljno klimnula glavom očigledno vidno zgrožena prisustvom još jednog nepozvanog saputnika koji će sa njom deliti neograničeni teški vazduh u istoj transportnoj kutiji. Iščekivajući svakog trenutka da crvena lokomotiva uhvati zalet u pomak ka krajnjoj destinaciji krateći njenu agoniju.
Mučio sam se.
-,,Šta ako nam je to jedina zajdenička dobra osobina’’? Pomislio sam.
-,,Gađenje’’…
Da budemo zgroženi na prisustvo.
I to ne samo na prisustvo nepoznatih ljudi I njihove nepotrebne blizine. Nego I sopstva. Jer osim ponuđenog imena koje nosimo u pasošu nismo ni sami sigurni koliko sebe pod kožom poznajemo.
I ispravno je pitanje, da li bi prihvatili sebe u najuži krug prijatelja ako bi se sa nekom nepoznatom osobom, nevidljivom silom sazvežđa duše razmenile kao brojevi I sedišta na voznim kartama. Da li bi mi sebi bili uopšte i prijatelji kada bi potpuno dokučili svoju narav I rukovali se sa glasom kojim čitamo, mislimo i govorimo?
-Za sebe znam, ne bih, ali svi ti ljudi…mozda? Zar nisu prijateljstva zbog toga postala jeftina, kao šibice?
Možda je jedini pravi put postati neprijatljelj svog lika zarad svega što nam je dosad pošlo za rukom, a nije zasluženo po pravdi. I to treba izgovoriti i zapisati istim onim glasom I rukom sa kojim se nikada nismo rukovali.
-,,Da li je pravda jeftina zbog svoje tromosti? Ili zbog toga što brzo dogoreva kao grana palidrvca nakon čijeg plamena nastaje večni sagoreli mrak”?
Ako govorim u svoje ime, savest I opravdanje su dijametralno suprotni pojmovi. I njihov rat je neprestana klanica dobra I zla još od nastanka prve zvezde. One neprekidno uzimaju prevagu jedno od drugog iz naručja. Menjaju stranu fronta.
Dobro postaje zlo, a zlo naopako. Dok Mi neprekidno izgaramo u toj igri između dva ognja.
Polazeći od sebe, čovek je oduvek na stranputici a ujedno I na jedinom pravom putu za utehu. I tu pronalazi najčvršće opravdanje za pretrpljenu nepravdu i počinjena nedela…
A ko je izgubio točak… ?
,,Karte na pregled’’ Odzvanja u pozadini…
,,Kartu molim, gospodine’’…
Iznenada odjeknulo je ponovno zapomaganje pištaljke, lokomotiva je zaržala kao pastuv i začuo se galop metalnih točkova.
Zgrade, stubovi i krošnje su se dali u beg, pretrčavajući i smenjivajući se naizmenično jedna za drugom.
Kao živi….
