како су нас разбили,
метеорe неправде на главу нам рушише
И ето освануло је дана
кад опет порушише зидине и зграде
па опет ставише човечанство у заграде.
Jедном за свагда поставише тачку
супериорност носи значку
а лисице боле и пре него заките руку.
Животариш
јер си можда промашио струку.
тако ти се каже,
јер продају се лаже
и шарени балони који пуцају на поглед.
И кад се дубље загледаш у двоглед
шта тамо бива?
крв и прашина,
затамњена пантомима?
Кривица сваљена је свима,
узалудно расправљање о кривима
јер шта ћемо са онима који нису међу живима?
Дал ће ико да се сећа кроз следећа пролећа
ко је градио, баште био је дрвосеча
и да ли ће ишта на нешто да подсећа
Заврћемо вентиле и за мртве и за живе,
за снове неке недосањане,
што односе непредвидиве барке,
осећа ли се туга којом плачу мајке?
Руше се тачке свете и цркве поново стрепе.
Ништа од сакрала све постаје ужас и страва.
Погазе те ти им кажеш хвала
заборављаш да човек си а не социјална справа
без морала.
Још један епохални суноврат и нож у врат.
Мењају се лица али увек је неко убица
Слободу сања чак и птица.
Пада школа црква надстрешница.
А народ клица.
Затворена уста а избачена вилица,
пас који лаје не уједа.
Пас који уједа не реже.
И најлакше је да се са псима ова прича повеже.
И ако не заслужују.
Да нас бар упола такви људи окружују.
Слатке су ђаконије пред улоге ђаволије
Али тога нема,невреме се спрема .
Никада се није завршила крвава бајка.
Само се променила мајка,
и Косовку Девојку мења савременија снајка.
Ништа од сакрала.
Светиње се продају па им част одају
они чије порекло нису водили Немањићи.
Они не знају да језик нам је настао од јери,
и да култура не треба да има
контакт са звери.
Они се залажу некој другој мери.
Више нам ни у новинама име не блиста,
кад слика је чиста.
Неко каже да се улаже,
неко каже лаже неко каже иди враже,
другачије би било драже.
Како коме?
Деца се предуго не враћају дому своме.
ћути се о томе док лично се не сломе.
Свако само себе гледа
и све одлази изван реда.
Коме све то остаје
и какав се човек овде постаје?
Одговоре тражимо на изазвана питања,
одуговлаче се скитања.
да ли има лека или се назире крај века?
Не гледамо што нам руше док граде нам пругу ми више као нација волимо задругу.
Киша тиња и ромиња.
Добро је док има ракија и диња.
Србија.
Прескачемо црну хронику и мрачне стране
Подижемо тротоаре,
и тек онда кад крвава бајка поново свиће
ми осетимо нешто.
Зар трагедија треба да се деси
да би очи отворио
јер и ти си људско биће?
