Bila je nedelja i Novak je rekao da je dobro što se izdigao i da je to najvažnije. Iste te svete nedelje, mudraci su pisali o velikim humanistima koji su lečili decu u velelepnim bolnicama Emirata dok je Kristijan ponovo počinio grehe iz mladosti i sa prijateljima ukrao mleko za bebe u supermarketu.
Sedela sam ispred jednog beogradskog supermarketa i posmatrala Anku koja se veselo kretala na svojoj terasi sa vunenom kapicom na glavi. Delovalo je da se sprema za neki veliki događaj. Imala je crveni ruž na usnama a na izboranim rukama mnogo šarenog prstenja koje se neumorno presijavalo na prozeblom novembarskom suncu.
Sunce je posustajalo zajedno sa mnom pred novinskim naslovima koji su leteli po oronulom parku. Žika pijanac ih je jutros dobio od penzionisanog profesora Nikolića da ne nazebe dok sedi na betonu i pije jutarnju dozu vinjaka. Negde baš u momentu kada sam ja stigla on je ustao i odustao i od alkohola i novina i otišao dalje u nepoznato.
Čekala sam automobil u koji je trebalo da uđem svaki čas i da se najzad ugrejem na sigurnom kada je Anka izvadila iz žutog lavora sveže oprane bele gaće i raširila ih da se suše na suncu. Žiki i meni nije prijala jesenja košava ali Anka je delovala prilično zadovoljno jer je znala da će biti suve za tili čas.
„Ukleta petlja preti planeti. Opasna pojava pokreće začarani krug uništenja”, bilo je poslednje što sam uspela da ukradem od vetra i pročitam u letu. Zatim sam bezvoljno ustala i ugledala sivi automobil u kome su bila poznata lica koja su trebala da me odvedu na toplo i sigurno. Razmišljala sam koliko njih koji sada piju mleko za bebe i kradu mleko za bebe nisu sigurno i toplo ovog nedeljnog jutra i baš kada sam se pripremala da padnem u totalni očaj pred još jednom apokaliptičnom nedeljom, na pešačkom prelazu se pojavila Anka sa prijateljicom Anđom. Pomalo povijene i promrzle koračale su hrabro, uzbuđenje zbog jutarnje kafe u „Veneciji”. Vazduhom je mirisao Chanel no.5 koji je mirisao po ko zna koji put tokom apokalipse.
Polako smo krenuli napred u željenom pravcu dok je na radiju setno svirao Matija Dedić uz ohrabrujuće stihove:
„Ne, neću plakati. Srce mi je puno radosti…”
I bi nedelja… i bi radost…
