Stojimo kraj kuhinjskog prozora. Toplo je. Leto je.
U prizemlju zgrade komšije diskutuju o letovanjima koja uzbuđeno planiraju kako bi im se životi na kratko promenili.
Pita me ko su ljudi u prizemlju. Kažem da su to komšije i da jedna od komšinica ima baš lepu haljinu na tufne. Pitam ga da li voli tufne. Kaže da su ok ali da su previše jednake i dosadne i da ga asociraju na ćufte iz vrtića.
Shvatam da ručak nije još uvek gotov i da sa 35 godina i dalje ne umem da napravim dobre ćufte i da je prava sreća sto dete ima traume iz vrtića zbog ćufti pa svakako nemam potrebu da ih spremam često.
Seckam luk i šargarepu i nastavljam da slušam razgovor koji dopire do nas iz prizemlja.
– Samo da mi je da se dočepam mora. To su jedini dani za koje živim cele godine.
– Imaš i za šta da živiš. Ti i žena sami, deca velika. Mi sa troje male dece isto živimo i na moru i na kopnu.
– E a zamisli moju tetku koja se udala za Crnogorca i živi u Herceg Novom. Otvori oči i vidi more. Cele godine. E to je život.
– Je li srećno udata?
– Onako, žali se stalno. Ali nije to do njega, do nje je. I princu bi našla manu. Ej bre, na moru živiš i imaš problema u životu!
– Vala baš. Izem ti takav život.
Luk polako počinje da pucketa na maslinovom ulju. Opet nisam stigla da spremim supu ali će bar šnicle biti savršene.
– Mama, jel mogu da gricnem jednu šargarepu?
– Naravno! Oprane su.
– Ima li šargarepa na moru?
– Ima.
– A gde idu ljudi koji žive na moru? Gde oni odlaze da bi bili srećni?
