Mermer tako taman,
Otužan,usamljen i sam,
Ti si zakopan.
Vrana obleće
Iznad grobnice voljenog,
A bela golubica sleće ,
Pravo na tvoje desno rame.
Ispod tebe leži
Jedina ljubav života tvoga,
Koja te je zeljno čekala
Skoro trideset tužnih godina.
Prošle su godine,
Još nisu urezali
Godinu kad si umro.
Tako i ja mislim se,
Pa samoj sebi nasmejem se,
Da ti još si ovde.
Kakva zabluda.
Miris tamjana uvek me na tebe seti,
I ona vrana sto mi uvek preti.
Kakva zabluda
Da još si uvek ovde.
Ti si ispod zelene trave,
U zemlji si,crvi te jedu i već su te izjeli,
I samo kosti leže u hladnoći,
A njene su već možda počele da se raspadaju.
A ja bezobrazna vragolanka,
Dajem sebi za pravo da se smejem
Tome što ti nisu
Još godinu smrti napisali.
Ljutim se i želim da vičem,
Ali ipak smejem se,
Dok brišem suze.
Pitam se ,kada zaista neko odlazi.
Nije toliko bas smešno,
Još si ti ovde,
Svuda oko nas pomalo.
Ne moraju da ti pišu godinu,
Samo ću obrisati taj prljavi mermer,
Mada i što bih,
Kiša će to oprati.
Kiša na kraju uvek opere sve.
