Tako bi noću šetatala dok svi spavaju.
dok je za spavanje i opuštanje termin.
Za ljubavne igrarije i pomahnitale poroke,
studentske nauke ,
igranje igrica
dok spavaju roditelji i žene.
Za zatvorena vrata i prozore.
Poneki odškrinut zbog klimakteričnih muka.
Dok se diskretna svetla vide i majka nosi noću bebu
dok se nečija bolesna duša rastaje od ovozemaljskog sveta.
Hodati kroz noć avetinjsku
gde se sreća ućuti i sanja
gde samo ulične svetiljke
trepere i samuju
dok im trepću reklamne svetiljke
i veliki ekrani današnjice.
I zvezde se više ne vide dovoljno.
Uključite nebo da svetli
zvezde padalice da ih hvatamo i brojimo!
Bežite roboti čistači.
Izmislili su vas da nas pretvorite u zombirane ljude.
Ovo je naša planeta.
Tako bi noću šetala dok svi spavaju
velikim gradovima i trgovima
i malim neuglednim četvrtima.
Pravila bi društvo uličnim slikarima
Beskućnicima i napuštenim psima.
Tešila bih pijane duše
koje pate zbog neznajunisami.
Samo ne bi po kiši hodala.
Ona je tužna, mokra i puna tuge.
Ne volim tugu.
Od nje bežim stalno.
Svetlim danom nestane,
ali noću se kao utvara iskezi
tu sam draga, pobeći ne možeš!
Nastanila sam se kod tebe.
Demokratija je,
imam stanarska prava do smrti
i nemoj me terati,
živi sa mnom.
Zajedno ćemo umreti!
Jasminka Nikolić ex Brdarević
