Шљиве су ове године добро родиле.
Старији и физички слабији позвани су у Међеђу пекмез да готове.
Хвала им. Наду повратише 102 логораша,
нада безнаднима батином је враћена.
Има их већ близу пет стотина и нас ланчара по логору шеће се још пет.
Остали смо да сањамо да ћемо у Међеђи и ми да правимо џем.
Јесте да нам је снага избијена и достојанство згажено
и да је око видело пакао, да нам живот натруо тешко стоји
али жеља тера и гони да се живи, само још једном,
па одмах нека умрем, да живим!
Само на ногама да изађем. Сандука се бојим.
Дрвеће се у Међеђи зелени, није почело да опада лишће
Сунце греје, тамо нема зиме, не падају кише, нема блата ни жице.
Како је лепо купити шљиве!
И крај ватре седети док се шљива у шљиви растапа и стапа.
Мирисом глад би се удавила, чини ми се.
Под ветром грана шкрипи, чујем па се пренем,
чујем шкрипу на Сави, ту нема дрвета али има скеле.
Дрвеће се зеленило.
То није било дрво шљиве.
Уместо казана отворена је јама ручно копана.
Над њом клатио се маљ у рукама усташе,
једног
Други је држао жртву
а тројица су чувала ту мртву силу, да неко не побегне.
Али нико није био задужен за скидање, то су морали сами.
Крикови су се сваким минутом рушили све дубље,
жена, деце, мајки, ту крикове свог оца чујем.
Онда заћуте.
Видим како у казану не кувају шљиве већ људе.
Опет заћуте на трен јауци жртава
а преко видим гори човек на дрвима.
Све мислим да сам и то као и кување пекмеза измаштао
јер Градина је ипак далеко, мислим
али пред очима стално видим
око јаме хрпе одеће
и у јами животе сагореле.
